Висарион Бориловић, српски владика цетињски и господар Црне Горе (1685-1692)
1 min read
Пише: Николa Миловaнчeв (члан Правног савјета ИН4С)
Владика Висарион Бориловић Бајица ступио је на трон цетињских митрополита Српске цркве (Пећке патријаршије) после смрти Рувима Бољевића 1685. године. Било је то у време Седмог турско-млетачког рата (познатог и као Морејски рат, 1684-1699), када су се сукоби две моћне државе преламали и на просторима Црне Горе и Боке.
Митрополит Висарион је родом био из братства Бориловића, из племена Бајица, са Цетињског поља. Пре њега, српска историја бележи једног великаша Бориловића, Градислава Бориловића, који је октобра 1352. водио српску војску у сукобу са Турцима код града Димотике, близу реке Марице; гроб казнаца Градислава Бориловића налази се у манастиру Свете Богородице у селу Трескавец код Прилепа, у некадашњем јужном делу српске државе а данашњој Северној Македонији.
Владика Висарион живео је у тешко време: борбе са Турцима су биле честе а Венеција је читав 17. век настојала да Србе не само веже уз интересе млетачке државе, већ су активно помагана и настојања Ватикана да се Срби Далмације и пограничних области преведу на унију односно у католицизам. Одатле и претпоставке да је митрополит Рувим III Бољевић био отрован јануара 1685. и то од Млечана, којима је био близак, само зато јер није попустио под притисцима за унијаћење.
У новије време, о митрополиту Висариону Бориловићу је писао др. Срђа Мартиновић, сада најмлађи професор Универзитета у Подгорици. У „Историјским записима“, он је 2017. записао: „Претпоставља се да је, прије хиротонисања 1682. године, дао да се изгради цистијерна за воду за манастир Хиландар, о чему је на њој сачуван запис“. Тај запис који се налази у Хиландару С. Мартиновић у чланку није навео, па цитирам извадак, у преводу на савремени српски језик: „…цистерну сагради протосинђел српске патријаршије кир Висарион за своју душу“. Мислим да није потребан коментар записа митрополита Бориловића, који сведочи како је српски народ именовао Пећку патријаршију.
Много већи недостатак чланка др. С. Мартиновића из 2017. је међутим изостављање спомињања документа који је 21. октобра 1688. у Ватикан послао которски бискуп Марин Драго. Извештај упућен из Котора, а који се налази у Тајном ватиканском архиву, у преводу гласи: „Јуче се овде нашао код мене Висарион, владика Цетиња у Црној Гори, српског обреда, и донео ми тајно писмо Арсенија Патријарха Пећког…“ (за папу – нап. Н. М.). У оригиналу (Марко Јачов, Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века, САНУ, Београд 1983, стр. 152): „Hieri capitò qui da me Vissarione Vescovo di Cetigne nel Monte Nero di rito Serviano, e mi porto l’oclusa lettera da parte di Arsenio Patriarca di Pech …“. Претпостављам да је 1688. године образовани и добро обавештени бискуп Марин Драго знао ко му је у резиденцији био и чијој цркви је припадао. Католички бискупи тога доба добро су знали и који народ живи у тим крајевима, и којим језиком говори. О томе нам сведочи и извештај скопског надбискупа Ватикану из 1685. о стању у Србији и Албанији, који обухваћа подручје до Херцег Новог, јер је Херцег Нови тада сматран делом Србије. Надбискуп скопски пише за Херцег Нови 1685. да се ту служе српским језиком: „CASTEL NOVO…Si serve della lingua Serviana…« (Марко Јачов, исто, стр. 142).
Митрополит Висарион преминуо је у лето 1692. Иако је на трон цетињских митрополита дошао по предлогу упућеном патријарху Арсенију од стране власти из Венеције, а затим седам година здушно помагао напоре Млечана у рату са Турцима, неки историчари сматрају да је отрован од стране тих истих Млечана. Ове наводе у свом чланку коректно спомиње Срђа Мартиновић али их не коментарише. Зато мислим да треба потсетити на чланак Радослава Јагоша Вешовића „Улога црквених поглавара у народном животу и историји Црне Горе“, објављен 1925. у „Ловћенском одјеку“ (бр. 2-3, фебруар-март, стр. 102-103); овог аутора и овај чланак наиме С. Мартиновић не спомиње. Радослав Вешовић (синовац генерала Радомира Вешовића, министра војног Црне Горе 1913-1915) је записао: „И митрополит Висарион, као и Рувим Бољевић, послије заједничке борбе с Млецима против Турака, јавља се као њихов противник због отпора католичкој пропаганди, бранећи од латинских смјерова народ своје земље. Тиме се објашњава предање и писање љетописа о млетачком тровању овог истакнутог владике и оданог старешине, који је увијек смјело, по примјеру својих претходника, реагирао на све, што је угрожавало опстанак народнога имена и вјере. Ово предање и писање не изгледа сасвим без основа као што мисле неки историчари.
Слични покушаји и начини Млечића и папских пропагатора у односима с Црном Гором (Зетом) познати су и прије Црнојевића, као и доцније. Црнојевић Иван је, с почетка, био у тако рђавим односима с Млечићима, да су ови у априлу 1465. расписали велику награду за онога, ко га буде убио (К. Јиречек: Историја Срба, св. II. стр. 189). Агенти католицизма служили су се, изгледа, отровом против наших свештеника чак и за вријеме митрополита Петра I. Оправдану сумњу на ово даје писмо Светог Петра одбору Цркве Св. Луке у Котору, поводом смрти отрованог протопопа Андрије Петровића године 1803. (в. VII писмо „Старих писама“ у овом броју „Ловћенског одјека“)“.
Цитирани навод Р. Вешовића свакако заслужује и пажњу и коментар млађих историчара.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Interesantno je da oni pisci van Crne Gore i Boke u to vrijeme nazivaju jezik srpskijem, a u samoj Crnoj Gori, narod ga naškijem a popovi slavenoserpskim. U Boki ga nazivaju slovinskim. To što je pitanju „rita serviana“ i što se jezik naziva tako kako rekoh, ne govori nam ništa jasnije no što već znamo o narodnoj samoidentifikaciji. Izvori na koje se poziva uvaženi g. Komar govori da u Boki i Crnoj Gori žive Morlaci. Srpski istoričari npr. Ćurković to potvrđuje i identifikuje Balšića i Crnojeviće kao Vlahe ilI Arbanasi. Pisac ovog članka je u pravu da je u pitanju srpski obred Grčke crkve, je pravoslavne pećke patrijaršije. To što su Morlaci u Crnoj Gori prihvatili pravoslavlje, a u Hercegovini i Dalmaciju uniju i katoličanstvo je druga priča. Ali taj obred nije bio kanonski ispravan, što se može pročitati u mnogim izvorima. U jednom od njih , pukovnik Visoka govori o sekti u pravoslavlju i detaljno opisuje razlike.
Jesi to ti, Branko Raduloviću?
Славеносербски у 17. веку? А језик који је (читав век касније) настао као књижевни, тако је називан и употребљаван у Црној Гори (четири нахије) у којој су се писмени могли избројати на прсте, вероватно једне руке. С друге стране, склона сам да прихватим могућност да ти и твоји преци никад нисте били Срби. На основу овога, верујем да сте Марсовци.
@Branko R.
Дуго нисам видео оволико нетачан коментар, како по подацима које сте изнели, тако и по аргументацији која сама себе руши. Ипак, ајде корак по корак.
„To što je pitanju „rita serviana“ i što se jezik naziva tako kako rekoh, ne govori nam ništa jasnije no što već znamo o narodnoj samoidentifikaciji“
Тако је. Самоидентификација. Зашто је нису прозвали „грчком вјером“ или „бугарском вјером“, а оба ова термина су и тек како била коришћена за друге просторе. Зато што се српска вјера везивала за Србе. Сами сте себи своје аргументе покопали, али ајмо даље.
„Interesantno je da oni pisci van Crne Gore i Boke u to vrijeme nazivaju jezik srpskijem, a u samoj Crnoj Gori, narod ga naškijem a popovi slavenoserpskim.“
Нетачно. Очигледно нисте упознати документима из которског архива који вас демантују, а имате их велики број (то што их Ротковић није читао или одбијао да наводи, а други јесу, не значи да не постоје). А ти документи становнике Боке називају, веома често, између осталог и „Србима јеретицима и Србима шизматицима“ где се јасно види да су Срби народ, а шизматици и јеретици свакако православци и муслимани (период када су Османлије заузеле Херцег-Нови). Дакле, јасно је да писци у Црној Гори и Котору и тек како називају језик српским, и то католици, за разлику од домаћих, чешће вјеру називају „шизматицима“, док домаћи чешће употребљавају термин „источна/грчка вјера“.
„Izvori na koje se poziva uvaženi g. Komar govori da u Boki i Crnoj Gori žive Morlaci. Srpski istoričari npr. Ćurković to potvrđuje i identifikuje Balšića i Crnojeviće kao Vlahe ilI Arbanasi.“
Ништа од овога није тачно. Није Ћурковић, већ се ради о Сими Ћирковићу и његовим књигама „Срби међу европским народима“ и „The Serbs“, где описује Зету и то са осталим српским земљама. Не знам шта даље треба рећи, али ајде и детаљније. Даље, Ћирковић уопште не наводи све становнике Зете као Влахе, већ да у Зети живе и Власи (знам, велика интелигенција је потребна да се разуме шта ово значи…). И наводи да су се утопили у српски корпус, како су били окружени већинским српским становништвом и детаљно описује како се то, по његовом погледу, дешавало у време владавине последњих владара из династије Немањић, и коначно у време турских освајања што је довело до формирања племена (ипак су Ђурђев и остали ту тачнији, јер се тај процес очигледно завршио још у време Немањића). Дакле, Ћирковића читали нисте, и отуд ово „copy-paste“ ширење аргумената са хрватских портала који су познати по тешкој митоманији.
Само остаје још нејасно како је то по вама Српска црква успела толико бројно становништво Црне Горе и Херцеговине (које ето, игром случаја, говори српски, идентификује кроз традицију и народне епске песме себе као Србе и српске владаре као своје, користи гусле који су се у овим просторима, судећи по многим путописцима, свакако карактеристично везивали за Србе, користи српска слова (верзију ћирилице насталу од српских земаља) – све елементи етничке групе а не вере, успело да утопи у Србе, а да притом ниједан једини Србин није живео међу њима (како није било миграција). Док су у другим крајевима, попут Старе Србије, па једва и Кнежевина Србија успела да утопи Цинцаре у свој корус (држава дакле, не црква, и то опет у крајевима где су живели Срби). Социолошки гледано, а и чисто логички, цела конструкција вам се руши.
„Pisac ovog članka je u pravu da je u pitanju srpski obred Grčke crkve, je pravoslavne pećke patrijaršije“
И поред очигледног навођења термина „Српске патријаршије“ у извору који је споменут у тексту, ви настављате са упорним игнорисањем атрибута „српски“, чије порекло нисте ни пожелели да објасните.
И да, Српски обред Грчке цркве. Одлично. Сад се само питам, а зашто се зове српски обред Грчке цркве? То је обред који користе Срби.
Али, добро. Sapienti sat.