Виртуална непочинства

Домаћа историја зна ко је на Бабљој греди (за вријеме тзв. бивше Југославије), први истакао комунистичку заставу. Зна се и ко је за вријеме тзв. демократије (скоро вијек доцније), низ главни подгорички мост простро педерски барјак. Понешто од тога зна овдашња нејач, овдашњи радничко – чиновничко – партијски кљук, а прије тога, ипак, да кажемо, да су те двије пошасти стигле из исте канцеларије, негдје, рецимо, са тзв. запада. И дио су истог пројекта. И заставе су скоро исте, ако не улазимо у најтананије нијансе чулности боја. У овим бобијама, комунизму и педерлуку нема краја, сем да мушкарци не једу месо.

Да ли је сексуално бездно које раздваја оввовременог мушкарца од жене, резултат усамљености, или пак происходи из његовог недостатног психичког контакта с другим полом, што само увећава горки талог накадашњости. Или је сексуална глад овдашњег модерног мушкарца – без наглашеног спекулисања – ошишаног нуларицом и са дебелим златним ланце, у црној трик мајици – , таква и толика, да се, он, одзади, све више примиче истом полу. И, он, лаганицом, креће за истополним дружбеником. Једна шетња по Горици, друга шетња подно Горице, трећа шетња, и на помолу су еротске реформе. Први корак требало би да буде позив на отворену и ширу дискусију о лажном стиду и култу бонтона. Ах, лажни стид. Дозлабога провинцијализам (провинцијско – црногорски), и нема ничег заједничког са озбиљношћу и моралом. Други корак је тежи и мого важнији: елем, треба створити атмосферу која иде наруку еротском препороду. О политици ни ријечи, поготову не о афери “Снимак”, и сличном, јер овдашње подметачине су таква да се може наћи нешто слично између афере “Снимак” и Поворке предера. Афера “Снимак” долази из четврте димензије. У овој сатрапији истине имате свугдје и нигдје. Нарочито нигдје. Дуг је пут ка сопственој самосталности, започет употребом индивидуалног парчета папира за гузу (папира дугиних боја), и завршава се пред нашим очима (и ушима), усавршавањем мобилног телефона. Такав телофон је и послужио за аферу “Снимак”. Исти такав телефон користи и полиција у обезбеђивању скупа предера, али и сличним телефонима комуницирају и педери. Речију, у новој технолошкој хигијени, не межете стићи на све стране а да не стигнете и до передра. (То што је прво за аферу Снимак, била прозвана Србија, а тек послије опозиција, такође је у сферама виртуалности).

Хало, чули смо, понављамо: чули смо аферу “Симак”, али, опет, шта то значи. Ништа. Видјели смо, на телевизији, поворку сексуалног непочинства, али опет, зар то није дио виртуалности. Гласови у афери “Снимак” појављују се ниоткуда. Виртуална слика са поворке сексуалног непочинства, такође, појављују се ниоткда. (Успут, и један и други наступ, пломпиран је од стране полиције). У првом случају треба видјети уста из којих излази тај глас, у другом случају треба чути уздах!, тих уста из поворке еротског непочинства. Шта значи глас без тијела. Рецимо, шта значи снимљени уздах! који испуњава тијело приликом контакта тијела са тијелом, а шта значи уздах! стварносни уздах од крви и меса, уздах који помрачи собу. Ааах, ааајоој, са желеом, са млеком у гласу…! Да ли заказујемо састанке да би путем пелефона уздсали, или пак да би гутали, опипали тијело које уздише. Ничега се не плашим колико гласова без тијела. Ууу, вриснем. Али, какав је тек тај уздах (приликом контакта одзади), ах, какав, напосе, рекле би комшије с ону страну Дебелог бријега.

Технички је немогуће утврдити истину што се тиче афере “Снимак”, па нека прича ко шта хоће. Или док се другачије не нареди, одн. док се не нареди да је и то могуће. А то је опет, сума сумаре, у доменима виртуалне стварности, или, наношење слике преко слике, или гласа преко гласа, како вам воља. Коначно, то је ствар – хемије! Неко ће рећи да промашти партнера (промашити пол партнера), исто је што и промашти ресторан, улицу, или државу. Јесте, али и то је теорија. Тако се може почети, рецимо, роман, па шта. Оно што је пак драматичније јесте да ли сте промашили за много, или мало. Довољно је и ситницу промашти, и свему је (и свијету је), крај. Како је кренуло, лакше је састати се на оном свијету, него у кафеу у Котору. Коначно, и ви се полако навикавајте на виртуалност, навикакајте се на више димензија, на виртуалне гласове и слике, па и на нову песмицу: Геј, мостови на Морачи, ви спајате растављене. Хало, мало ризика, и чувајте се озади. (Постоји она стара мачо предрасуда да жене увијек касне на састанак. Педери, не. Мада, сада, ни жене не касне. Шта више, дођу и сат раније). Каква, бре виртуалност, шта ћете чињети кад се вјенчају двије бркајлије.

Ријеч о логу црногорских педера: брковима! Можда најпогођенији лого од побадања комунистичког барјака на Бабљој греди, до данас. Пажљивији читач домаће историје наћи ће да је Зеко Мали, једном (а бијаше нешто косан, или љут на стрину), насред Цетиња, великом војводи – пљунуо у бекове! И, пљува се стакала низ токе, до учкура, фртаљ од уре, а војводе, и остала свита, није ни гмизнула. Коментар: свако је чувао своју гузу. (Коментар коментара: и страх је некаква нестварност, још кад долази од дрзника и диктатора…!)

Па ипак, поворка педера, за неке је била, само, парада лешева!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: