Видовдан и Црна Гора: Српски дан српске наде
Видовдан
Пише: Иван Милошевић
Видовдан. Толико је о томе писано и даље се пише, да ти се понекад чини да је неукусно било шта томе додати. Ипак, Срби у Црној Гори, као и осталим српским земљама, на тај дан гледају као на неку нову наду да и њима већ једном мора сванути и да сва она искушења кроз која данас пролазе морају да имају неког смисла и да нијесу залудна. Мора да се иза њих негдје смијеши нека правда, нека радосна вијест, братска помоћ и знак да овако више не може и да након таме мора неким чудом, када већ неће природним путем, да се појави свјетлост.
Нећу о другим Србима у склопу наде да причам, али хоћу о Србима у Црној Гори, јер осим Србима на Космету никоме као нама није потребна нада, људска ријеч, самилост и разумијевање. У Црној Гори као да се обрео један српски збјег, напуштен од свих, али проказан од свих. Ето нас данас убјеђују да не треба да будемо ту гдје смо, да смо на погрешној страни, да би ваљало да се промијенимо и постанемо неко други. И то нас већином убјеђују они који су од Срба давно или недавно отпали, покондирили се и одлучили да не буду Срби. Ваљда им је данас криво што је неко ипак одлучио да остане Србин, а њима је нешто неугодно да нас гледају, јер их изгледа подсјећамо да су некада и они били Срби, а они би то радо да забораве. Некако смо неприлагођени свему што се данас дешава, обиљежени као неугодни свједоци, којих се ваља отарасити.
У тој наметнутој неугодности Срби у Црној Гори данас као да се скривају од себе самих, али и других. У тој наметнутој игри скривалица сјутра је Видовдан. Изгледа да би ови други хтјели да сакријемо тај дан, да га некако преспавамо и не излазимо из куће. Боље им је када нијесмо ту, некако им је угодније и лакше при срцу, лакше дишу и отвореније гледају тамо гдје до сада нијесу гледали. Мука је богами велика и на Србе у Црној Гори, али и на оне који су одлучили да то не буду. А та мука, као свака мука, некако стиска изнутра и тешко је то савладати.
Ипак, има наде. Једна од њих је данашње писмо васељенског патријарха да ови који су одлучили да не буду Срби нема шта да се надају признању неке НВО и да им је боље да се више не бламирају и да ураде нешто да ваља. Дан прије Видовдана обећава да ће на Видовдан свима бити јасно да се на силу не могу окајати гријеси и да се то мора урадити стиском руке, погледом очи у очи, молитвом и праштањем. Никад као данас то је потребно овој несрећној малој држави са тако великим свађама и омразама. Као да се у њој слио сав јад и чемер балканских прогањања и бјекства од самих себе, почео је да се прелива више него што треба и пријети да нас све зарази. Нада Видовдана као да све то своди на неку подношљиву мјеру и враћа вјеру да се све то може издржати уколико Срби, али и они који кажу да нијесу Срби, не избришу Видовдан из снова и календара.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Тешко је био Србин, многи отпадају, стално отпадају, али увек у оном остатку остане најјача репрезентација, за борбу коју ни неби могли да водимо ако би уз нас остали ти кулкуланти, кукавице и прбези.
Часно је бити Србин а на Кошарама и Паштрику видели смо да је и славно бити Србин. Сви су сведочили како се и НАТО војска дивила нашим официрима и војницима. Док са друге стране видели смо како Трамп гура Марковића а сам Мило зна какве су ситуације када му прете пријавама за шверц. Тако се не може Србином бити све и да хоће
Na vidovdan se vidi ko je vjera,a ko nevjera,pa sama rec kaze VIDOVDAN…jbt…