Видим и радујем се гледајући како се Светигора буди! Још мало чамите у тами рођени моји, а онда – добро нам јутро и срећан нам празник!
Пише: свештеник Игор Грацун
Понешен бескрајним хоризонтом беживотних мисли, у сусрет ходећи својеврсном дану „Д“, пожељех глас јада својега умирити лијепом ријечју и истином да нас се Бог никада неће одрећи.
Поносан јер се народ буди и духовно и тјелесно, пркосећи јавом сну мертвеном, синови и кћери оних који су Божја мјеста затирали, сада заједно са онима који су коријенима били и биће Божији, једнобразно величају највећег међу нама, наше извориште и исходиште, Јединог узора, Првог и Последњег.
Тај бунт против проказаних који нас наводе да даље копамо јаму у коју су нас бацили, мјесто руке која нам помаже да изађемо из бескрајне отимачине, из силовања благоразумне мисли, да кад нијеси један од оних што желе живот само себи – ми други да им будемо робови, на нас басају камење живог креча да нас неутралишу или обришу из књиге живота, а ако се којим случајем ишчупамо, да нам буде теже шаљу нас у дубине очаја из којих нас само Бог може извући. И јесте!
Родио се Мојсије! У сваком од нас се родио по један Мојсије, слаб на ријечима, још слабији у вјери али са жељом да се Господња пројави сила преко нас. Ово у Црној и грдној Гори не чини народ, ово чини Бог. А од Бога нема спаса, Он чека и на једној и на другој страни. Судиће и праведнима и (о)лошима.
Чињеница да „фараон“ не попушта није ништа друго до перикопа из Светог Писма Старог Завјета „И рече Господ Мојсију: кад отидеш и вратиш се у Мисир, гледај да учиниш пред Фараоном сва чудеса која ти метнух у руку: а ја ћу учинити да му отврдне срце и не пусти народа (2.Мој.4,21).
Можда ми је жао осталих „мисираца“ који уредно прате „фараона“, лижу тањире и гужвају постељине, али Бог је близу и бојим се да ће ускоро своје ране лизати. Надам се и чврсто вјерујем да нема потребе за свих десет покора. Овакву синхронизацију још гледао нисам, да Црква заједно са политиком стоји на супротној страни од тврдокорних „флека“ црногорске историје. Божији промисао да нас Опозиција изведе на улице доказује да се Црква увијек бавила својим послом. Ми се молимо и за наше али и њихове, не смијемо изгубити нити једног из стада којем је пастир Бог лично, већ надајући се да ће радост бити већа ако сви заједно „друг друга заглимо и кажемо Опраштамо све Васкрсењем“ (пасхална стихира), неће ли животи наши у вијековној заједници коначно имати смисао…
Нама (свештеницима) Бог није дао дарове предвођења народа кроз државна устројства. Свештеник је слободан од свега само док се бави својом свештеничком службом. „Часно је служити и цару и господару, па и предсједнику, али најчасније је служити Богу“, ријечи су Његовог Вископреосвештенства г.г. Амфилохија, изречене прије скоро 20 година, у манастиру Рустово.
Као да су сви чули те данас у Чемерној Гори сви служе Богу прије свега. Пречасни народ са пречасним свештеницима на челу, не чине ништа друго до Богу хвалу. Док је сотони и његовим поданицима дозвољено да парадирају показујући своју „силу“ јадности, то је нама показатељ како не треба бити исти као они. Чујем да су „фараона“ савјетовали његови најближи да попушти, да није добро за владавину и да ће га сви напуштити, а да је он одговорио да ће бити још гори. Дошао је ђаво по своје и неће му дати да се извуче. Из тог брака се не излази са посљедицама. Та алиментација кошта колико и живот.
Бавећи се свако својим послом, политичари политиком и државом, ми свештеници Светињом над Светињама, са радошћу у срцу дочекујемо велики празник постмодерне Пасхе(излазак). Излазак из сенке у реалност, и тридесетогодишњег ропства, излазак из пријетњи и несигурности, излазак из монотоног сервирања отпадака мјесто најљепше гозбе у слободи.
На почетку свега овога, клонух духом и понесох се тијелом мислећи да бисмо могли својим животима „блиц кригом“ разбити окупатора, али ме је убрзо Бог преобразио да видим и радујем се гледајући како се Светигора буди! Још мало чамите у тами рођени моји, а онда Добро нам јутро и срећан нам празник!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ВЛАДАРИ СВЕТА
Видиш ли Боже
црвене ципеле од дечије коже?
Вене исцеђене,
капи крви последње
точе пуне цистерне.
Сиђи у подземље,
кроз тајне бункере,
у те златне градове,
дијамантске вртове,
хотеле луксузне,
логоре паклене,
где хиљаде отете деце
плаче у канџама сатане.
Позваће те на вечеру:
дођи на бебу печену.
Костима ће наложити камин,
у вино ти сипати адреналин.
Они ће се увек међу људе враћати,
у црвеним ципелама
по мртвим пчелама газити,
крвљу подмлађени, насмејани
причати да су хумани.
А из тих подземних градова,
склоништа од напада,
из тих њихових лабораторија
милион вируса и бактерија
твој свет немилосрдно убија.
Они топе полове, санте ледене.
Потопиће те поплаве.
Цунами руши градове,
земљотрес гробове и снове.
Све ће ти срушити.
Суша ће усев спржити.
Милиони ће од глади умрети.
С неба падају отрови.
Погледај на дну мора дечије кости,
и те очи жедне крви, жељне смрти,
што сијају невиношћу палих жртви.
Видиш ли Боже
и Небо за правдом вапи?
И поезија без душе зјапи.
Свет ослободи,
што понижен трпи и ћути
у страху од логора и смрти.
Савршено!!!
Драги оче,ово ни Достојевски не би овако срочио.Благо народу који има овакво свештенство и благо земљи по којој корачате.