У оквиру Трибине „Свободијада“ ЈУ Захумље, а у просторијама Матице српске – друштва чланова у Црној Гори, синоћ је у Никшићу 20. јула, представљена је књига академика Матије Бећковића „Мајка Зорка“.
Промоцији у препуној сали Матице, гдје је чини се више људи стајало, него што је било мјеста за све који су хтјели да буду дио величанственог фестивала поезије и ријечи, присуствовао је и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије.
О књизи су, поред аутора Матије Бећковића, говорили: академик Јован Делић, проф. др Драго Перовић, предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић, и Милица Бакрач, уредница Трибине „Свободијада“.
Музички дио програма звуцима фруле употпунио је Радован Сукновић.
Фото: Жељко Драшковић
„Мајка Зорка“ представља прво прозно дјело академика Матије Бећковића.
Кроз дневник своје мајке, који је писала за вријеме робије у колашинском затвору, Бећковић нам пружа необично свједочанство једног времена. Он понава њене реченице, и описује тешко одрастање без оце. “Само ме у затвору није било страх од хапшења”, говорила је његова мајка Зорка.
Трибину је отворила Милица Бакрач, која је представила учеснике и започела најаву цитирањем акадмика Делића.
Академик Јован Делић синоћ је у Плужинама рекао сљедеће:
„Награду уручујемо са најдубљим увјерењем да је Мајка Зорка прави примјер Пивског Ока, његове дубине, ширине и бистрине; његове светости и његовога памћења јер је крај Пивског Ока подигнут и опстао Пивски Манастир Успења Пресвете Богомајке, која вјековима слави светост мајчинства и синства. Мајка Зорка је родила Вуку Бећковићу троје дјеце, а прије него је треће родила, остала је удовица и постала незаређена монахиња, која је својој дјеци морала поново родити Оца, да се знају казати чија су. Тако је Мајка Зорка родила бар три моћна рукавца поезије свога сина, Матије Бећковића: очинство, мајчинство и синство. Ова књига је својеврсно васкрсење мајке и мајчинства и њен повратак у родну завичајну Пиву у коју не долази сама већ са својим сином на крилима његове поезије“, наводи жири у својој одлуци за додјелу награде „Пивско Око“.
Мајка Зорка како каже Милица Бакрач представља прво прозно дјело академика Матије Бећковића. Kроз дневник своје мајке, који је писала за вријеме робије у колашинском затвору, Бећковић нам пружа необично свједочанство једног времена. Осим дневника, Мајка Зорка исписује и „Тужни роман,“ чија је тематика мајчин живот са троје дјеце која су непрестано чекала повратак оца који није имао ни гроб. Поред мајчиних казивања, Матија Бећковић у овој књизи по први пут пише о свом животу, одрастању и школовању, патњи за оцем и мајчиној тешкој борби за опстанак породице. Kњига такође садржи и до сада необјављене фотографије и пјесме, истакла је и потом прочитала своју нову пјесму:
Погача Мајке Зорке
Погача Мајке Зорке,
Матији
Док је ћутало небо и кидисала хајка,
дјецу, кућу и њиву сакрилила је мајка.
И док је једно доба почела рђа да хвата,
мајка је љубав прела из хладнога казамата.
Да дјеци топло буде, да им не фали ништа.
Мајка је плела слова из мрачног коначишта.
Будите добри, сложни, скромни и васпитани,
чувајте себе, кућу. Брзо пролазе дани.
<
Ти чувај сестру и брата све док не мине хајка,
зато што си домаћин. Поручила је мајка.
Суву усну јој љуби патња тиха и горка.
Словесну погачу, ево, донесе Мајка Зорка.
Фото: Жељко Драшковић
Прво је о књизи говорио управо академик Делић, који је између осталог и био са Бећковићем дан прије у Плужинама, гдје је Бећковић добио награду за животно дјело.
Награда за животно дјело, “Пивско Око”, додијељена је академику и књижевнику Матији Бећковићу за укупан допринос савременој књижевности, са посебним акцентом на књигу “Мајка Зорка” која представља “својеврсно васкрсење мајке и мајчинства и њен повратак у родну завичајну Пиву у коју не долази сама, већ са својим сином на крилима његове поезије”.
“Овим доласком све апсурдне патње мајке Зорке добијају први пут свој пуни смисао, на вјеке вјекова. Добродошла мајка Зорко у свој род, добродошао сестрићу Матију Бећковићу на живи извор своје матерње мелодије. Пива вам обома ноћас дарује свој извор, своје Пивско око које живи сада у поезији и на сликама”, казао је предсједник Савјета манифестације, академик Јован Делић.
Ковачевић: Ова књига је ризница
“Није било лако читати ову књигу и поред тога што сам доста њеног садржаја знао из пјесама и монографије коју сам раније прочитао или из телевизијских емисија које сам гледао. Ипак она је први пут испричана не само кроз Матијино перо и сјећање већ језиком и писмом његове мајке. Оним језиком који када га читамо чујемо како се изговара гласом наших бака које су причале исте или сличне приче. Тек сам са овом књигом схватио да то није само прича о једној породици већ о свим нашим породицама прожетим патњама које су се могле издржати само на темељу огромне и свесилне љубави наших мајки”, казао је на промоцији градоначелник Никшића Марко Ковачевић.
Та је љубав могла бити један трен (који све вријеме траје) и њен је извор био у боли и туговању које кроз године зријева, као нпр. у случају мајке Мома Капора Јелене која је приликом бомбардовања Сарајева у Другом свјетском рату, заштитила својим тијелом свог маленог сина и тако погинула.
Фото: ИН4С
А може бити и читав један живот који је свакодневно прожет мукама у којима се свакога дана прави план заштите своје дјеце, породице, супруга, здравог разума и чисте памети у једном смутном времену. Онако како је то радила Мајка Зорка, која није, попут Зорке Карађорђевић, рођена у владарској кући, нити се у такву кућу удала, али како иду странице ове књиге она постаје књегиња која је свога сина учинила краљем а краљем је учинила и свога мужа Вука. Занимљиво је то да је и витезу – мученику краљу Александру мајка била Зорка, право јој је име било Љубица, а тако се зове Матијина сестра. Љубица Петровић је изабрала да буде Зорка Карађорђевић а Зорка Таушан се као Зорка родила и изабрала да буде Бећковић и да својом снагом и својим животом учини да то буде исто као да је Карађорђевић. Њен син Матија је постао касније и члан Крунског савјета. А како су Петровић Његоши били кумови са Бећком Драшковићем тако је Матија на пољу писане ријечи и поезије кренуо стопама кума Његоша. Тако се Није било лако читати ову књигу и поред тога што сам доста њеног садржаја знао из пјесама и монографије коју сам раније прочитао или из телевизијских емисија које сам гледао. Ипак она је први пут испричана не само кроз Матијино перо и сјећање већ језиком и писмом његове мајке. Оним језиком који када га читамо чујемо како се изговара гласом наших бака које су причале исте или сличне приче. Тек сам са овом књигом схватио да то није само прича о једној породици већ о свим нашим породицама прожетим патњама које су се могле издржати само на темељу огромне и свесилне љубави наших мајки.
Она која је знала ко је кучка а ко је јунак. Она која није прећуткивала своје слабости и мане али их се није ни плашила него се са њима суочавала. Она која је поштовала и род и дом. Она која је вољела свога мужа и била са њим једно тијело и којој је он био глава и кад су му и тијело и глава завршили бестрага од братске руке. Она којој су се у сну свеци јављали и поучавали је. Она коју нису могли да понизе јер јој понос није био од овога свијета. Она која је подигла троје дивно дјеце. Она која је била и биће поезија.
”То ти је од свекра” рекла је жени свога сина Љуба када јој је давала један од четири дуката која је чувала. А Матији је рекла да пошто је написао пјесму Вера Павладољска, пјесму која је почела да настаје на обронцима Лукавице, на никшићкој територији, да мора да је ожени.
Мучеништво и тамничке хладноће унука Алексе Маринкова она је покушала да својим рукама исправи исплевши му један топли џемпер. Она је знала шта је заточеништво и тамновање. Тиме и почиње ова књига. Она га је искусила у режиму у ком је унук Алексе Маринкова био један од главних људи. Али није му замјерала него га је пожалила. Ова свемајка носила је у срцу сваког мученика без размишљања да ли је мучеништво заслужио или није. Само је за своје муке мислила да их је заслужила и није се на њих жалила. Онако како раде праведници.
Ова је књига ризница. Наш животопис на примјеру Бећковића. Љубавна прича која надилази све филмске блокбастере на ту тему. На списку побијених на крају рата у Словенији тек скоро се открио запис са именом Зоркиног мужа. У том запису стоји датум и мјесто погибије као и назнака: Одбио да се преда. Није Зорка то знала али је и она одбијала да се преда.
Тако је она и ову књигу о себи претворила у књигу о свом мужу – Вуку Бећковићу као што је и читав живот после рата живјела да он не би никад умро. И одиста није.
Чини ми се да је народ у Црној Гори налицао читав на ону породицу којој се родило краставо дијете које су изнијели пред Вука Бећковића када је наишао са војском и измолили га да га крсти. Вук га је крстио у мали крст и надјенуо му своје име. После неколико дана красте са дјетета су опале.
Владика Амфилохије ког је Мајка Зорка много вољела, наишао је тако кроз Колашин са погребном поворком која је ишла за Зоркиним ковчегом. Чинило се као да је тада читав Колашин изашао да измоли Вука Бећковића да их поново крсти а да је он кроз молитву, кандило и ријеч свога сина, посвећену његовој Зорки, заиста то и урадио. То је била прва послератна литија кроз Црну Гору. Тада су красте почеле опадати.
Није било лако, оно је било невино новорођенче, а у Црну Гору се мјешина зла одавно препунила али као тада кроз Колашин ишао је Митрополит Амфилохије и 2020. године кроз читаву Црну Гору. Ишле су литије. А у њима руку под руку Вук и Зорка. Да надокнаде пропуштено. Да понекога крсте, некоме оплету топао џемпер, некоме утуре златни дукат у шаку. Да посвједоче како су се добро намучили и напостили док су свима опростили.
Поред мајчиних казивања, Матија Бећковић у овој књизи по први пут пише о свом животу, одрастању и школовању, патњи за оцем и мајчиној тешкој борби за опстанак породице. Књига такође садржи и до сада необјављене фотографије и пјесме, закључио је Ковачевић.
Перовић: Свједочење богоизабране мајке Зорке
Ваше преосвештенство, господине академиче, господо, културни, духовни и политички носиоци нашег садашњег и будућег постојања, добродошли још једном у овај белелепни простор – лице српског народа у цјелини, гдје год да се он тренутно налази. Добродошли својим боголиким лицем да станемо заједнио пред једном књигом и њеним лицем истине, правде и љепоте. Доброта се подразумијева, казао је на почетку свог обраћања проф. др Драго Перовић.
Част ми је вам свима заједно, без изнимке, пожелим добродошлицу у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и њеног предсједника, проф. др Јелице Стојановић.
Ову добродошлицу јединорођеном грађанину „родног места“ (Сенте), који је од Бога „измолио“ „ребро чоколаде“, по коме су и и брат и сестра постали „градска деца“, морам да почнем са једним историјским поразом, поразом у „побаучким“ временима, али истовремено и побједом у вјечности, као и увијек. Са свједочењем богоизабране мајке Зорке. Колико знам, мало је људи који су гледали премијеру представе о себи, понижење и лаж, и при том пожељели, из срца, да се представа игра без престанка, да би у енергији и покретима натуршчика глумца са истих простора видјела оног који никад више, осим Божијом промисли, неће доћи, а без кога, мислила је дуго, уопште не може да живи, њеног супруга Вука. Ова животна свједочења, као исповијест пред смрт коју је дуго прижељкивала, свједоче више о нама, који данас јесмо и нашима који су били, него о оној Српкињи коју су из низости и ускости своје идеолошке перспективе прозвали „Њемица“ да би је и на неки начин осудили и за сами рат који су искористили да би дошли на власт, не обазирући се на невине жртве и поносне изданке некадашњег начина живота, у који је вјеровала свим својим бићем. И она, Мајка, као Богомајка, све је то прихватила и поднијела у часовима и данима понижења да би оног који је својим чојством и јунаштвом рушио све нечојско и нељудско, макар у представи, видјела у његовој овоземаљској невидљивости, да би тек рођеној Љушки урезала у непамтеће памћење како је никад „око очино неће виђети“, а „ни она њега“.
Тужни смо али и поносни када нам Мајка пише о само неколико мјесеци среће у свом животу, јер је то свједочење непатвореног осјећања истине слободе коју је Бог даровао човјеку, а човјек свом, ближњем одузео. Тог осјећања истине данас скоро да више нема нити оних видика са којих је пропјевала пјесникова душа.
Знали смо, онако занесени, кад нас је Песник упознао са нама самима, са траги-комедијом која нема краја и понире дубље него што је и он могао очекивати, да су му Вук и Зорка не само пјеснички извори већ и најстрожији рецензенти. Кад смо помијешали осјећај за трагедију и комедију, када је све постало забава и ријалити, смијали смо се кад треба да плачемо, а плакали кад би требало да се смијемо. Ноћас морамо да се радујемо озбиљности која је за нас већ ванвремена. Људотрес који нам се догодио у времену у ком је Мајка Зорка чувала своје најмилије чедо, протресао нас је и катапултирао у низине у којима никада историјски нијесмо били, или не знамо да јесмо. Лагали смо се и још увијек лажемо наводним висинама. „Али Свевишњи свима све каза.“
А шта бисмо друго могли да очекујемо од човјека коме је и само име дато Божијим примислом. У својој свакодневници, могли бисмо се лагодно и раскалашно опустити и рећи да је читав свијет Мртво и Веље Дубоко, али кад нам у квазинасмијано лице груне овај свевремени свједок човјековог страдања јасно нам је да је пред нама Живо Високо. Јер пред нама је ноћас вјера ненатруњена чак ни оним труном на коме смо се подизали у снијежницама и ледењачама, изворима нашег живота.
У тој ненатруњености вјере, наде и живота, зачео се живот оног који ће својим пјевањем и мишљење струнити све идеолошке пројекте који су нас обузели, и пјевајући Очевом и Мајчином чистином, постати Млађи од свих нас!
Хвала му!
Књига „Мајка Зорка“ је објављена у издању ИК „Вукотић медиа“ из Београда, а њено представљање одржано је у оквиру јулског репертоара културне сцене Никшића.
Matija, cedo Djilasovo, stari udbaski kadar.
Red bi bilo i jwednu knjigu o svom ocu, Milovanu Djilasu da objavi.
….junaci posebnog kova velicaju junake posebnoga kova…