Да, добро им је позната та атмосфера једне паланке, писао је Југопапир, идилични сокаци који се црвене од мушкатле, мале људске радости али и мале људске драме симпатичних становника, прикљученија три генерације једне типичне грађанске породице, јаз између њих који се лагано и неприметно, али поуздано, шири…
… прва љубав једног момчића и лабудова песма једног прпошног старца, политика која се увлачи кроз отворене пенџере, драматични догађаји што се, као какав тамни облак, надвијају над појединачне судбине, прве горке спознаје и прве радости секса…
Има ту мало и Фелинијевог „Амаркорда“, и оног дивног француског „старог таласа“, и италијанског неореализма, али од свега понајпре оне добре, здраве чешке комедије која се, можда највише од свих, приближила обичном смешном малом човеку, збуњеном и помало изгубљеном у свемиру, чије закономерности нити разуме, нити успева да се одбрани од страха који пред њима осећа.
Да ли такав утисак вара? Не, Горан Паскаљевић и признаје да је желео да направи нешто што ће личити на оне сјајне чешке филмове из шездесетих година, на дела Менцела, Формана, Хитилове, Кадара и Клоса, значи стилизоване, шармантне комедије које при том нису само смеху посвећене већ имају ироничан однос према теми о којој говоре и неретко постижу више него политички памфлети на те исте теме.
Размишљајући о тим филмовима и о времену кад је студирао у Прагу, закључио је да би овај филм требало да буде његов „хомаге“ златном периоду чешке кинематографије и сетио се Менцеловог филма „Варљиво лето“ (код нас преведеног као „Хировито лето“), дивне, пастелне, топле, хумане приче.
Уз помоћ Ружице Петровић, продуцента у „Авали“, која је постала кума, филм је добио коначни наслов „Варљиво лето 68“. Отуда је овај, као и остали Паскаљевићеви филмови, уосталом као и остварења других прашких ђака (Карановић, Марковић, Грлић, касније Кустурица) обојен сентиментализмом и изразитим осећањем за хуморни детаљ, за детаљ уопште, за неусиљену метафору, вештином – типичном за чешке ствараоце – да се о грубостима говори на нежан начин, преноси портал Yугопапир.
– Али, постоји још нешто што нам је заједничко, говорио је Паскаљевић, а то је добро познавање заната. Ми се тамо нисмо бавили лепом уметношћу, бескрајним расправама и семинарима, већ смо се учили режији играног филма. Мени је литературу два месеца предавао Милан Кундера, био је то курс о Достојевском, говорио је о грађењу ликова, о односу Достојевски – филм, учили смо о томе како да избегнемо замке кад сами будемо режирали, како да се извучемо из евентуалнот шкрипца.
Отокар Вавра, мој професор, није нас кљукао естетиком него нас је учио практичним стварима: на пример, кад у једној сцени скидамо глумицу, да је скинемо четири часа раније како би се избегли усеци од грудњака на кожи; кад се ради са статистима, да то не буде хаотични покрет масе на улици, већ да се они поделе на десетине, да свака десетина има свог вођу…
Уза све, малтене сваког месеца, гледали смо по један одличан чешки филм. То је морало, наравно, да остави трага.
– А душу је свако носио са собом…
– Душу носиш или не носиш, као што је једном рекао Драјер, кога обожавам: „Стил филма је ваша душа!“
Онда је дошла преломна 1968. година, она из наслова филма, и много шта се променило.
Само, Паскаљевић је у Прагу био до краја јуна, завршавао је прву, најтежу годину прашке Академије, и о студентским демонстрацијама код нас сазнавао је само преко новина које су стизале с неколико дана закашњења. Кад је допутовао у Београд, све је већ било завршено. Међутим, био је сведок оног чувеног „прашког пролећа“, Дупчекових покушаја да створи „социјализам са људским ликом“, како су то тамо звали. Шта је у дубокој политичкој позадини стајало иза тога он, дабоме, није могао ни знати ни процењивати, али је био очаран навалом слобода у штампи и говору, била је то бујица једног новог духа који је захватио све, и тренуци кад чешки уметници стварају своја можда најбоља дела.
<
Када су ушли совјетски тенкови, Паскаљевић опет није на лицу места. Био је дошао кући, на летовање, а придружује му се девојка Чехиња, с којом проводи месец дана на мору. Чехиња се 20. августа враћа у Праг – дан пре оружане интервенције!
После је отишла некуд и он је никада више није видео нити ишта чуо о њој. Баш такав детаљ постоји и у филму. Млади Петар (Славко Штимац) среће музичарку-феријалку Ружењку (Сања Вејновић) и с њом доживљава прву праву љубав, ноћ пре него што ће се она, наврат-нанос, са својим женским оркестром вратити у домовину која доживљава тешке тренутке.
Само у даљини Петар ће видети прашину што остаје иза точкова аутобуса који Ружењку заувек одводи од њега. Готово аутобиографски податак!
Паскаљевић тврди да није једини и да је мноштво детаља из „Варљивог лета 68.“ истргнуто из његових, као и успомена сценаристе филма Гордана Михића. То је и нормално. Кад се постављају ликови или решавају поједине сцене, сценариста и режисер морају разумети своје јунаке, морају знати како би они реаговали. На срећу, слично мисле – већ три филма су заједно направили – и њихова сарадња је текла као по лоју, мада је настала неочекивано.
Михићев сценарио је дуго лежао у „Центар-филму“, под насловом „Само једном се живи“ (касније је морао бити промењен због Грлићевог филма „Само једном се љуби“) и био је намењен Живојину Павловићу.
Дошло је, међутим, до неких неспоразума па је понуђен Паскаљевићу. Овај је, прочитавши текст, предложио да се прича из савремених дана, о односима деда – син – унук (изврсни трио Мија Алексић, Бата Стојковић, Славко Штимац) смести у 1968. годину, додао је споменуту младу Чехињу и још неке секвенце (као она кад Петар пада из марксизма), осећајући потребу, каже, да после „Сутона“ направи филм који њега лично везује, који треба да представља део његовог живота. Дабоме, незаобилазни део живота је и политика.
– Филм јесте сентиментална комедија, али са политичком садржином, или бар рефлексима које бурна политичка збивања тог времена бацају на животе главних јунака. Не заборавите, реч је о шездесет осмој, години коју цела моја генерација памти као преломну, за коју смо веровали да ће нешто коренито изменити, да ће свет постати бољи. На жалост, није се много од тада изменило, свет није постао бољи и данас, после деценије и по, природно је што све то посматрам из једног ироничног угла.
– Зашто је у филм убачено доста документарног материјала: студентске демонстрације у Београду, немири у Латинском кварту, Вијетнам
– Да би данашњи млад гледалац, који је те шездесет осме имао пет година, сазнао нешто ближе о теми о којој, бојим се, не зна много. О шездесет осмој се, нарочито на филму, дуго ћутало. Наиђе, тако, неки кризни период код нас који се, срећом, превазиђе, али ми га одмах покопамо уместо да га свестрано анализирамо и извучемо закључке и поуке за будућност.
Осећао сам потребу да нешто проговорим о томе, мада ми ни на крај памети није било да снимам филм о студентским демонстрацијама; за то би био нужан сасвим другачији сценарио и сасвим другачији режисер него што сам ја. Често се, видите, са разних страна чују захтеви: будите оштри, критични, смели и ангажовани. У суштини, иза тога стоји потреба неких уплашених људи да неко други уместо њих говори о извесним појавама, да уместо њих критикује и прави памфлете. Ја памфлете мрзим, чак и кад су на највишем уметничком нивоу, као Гаврасов „З“. То нисам ја, а против своје природе не могу.
Уметност треба да се бави суштином ствари, не фактографијом, и није дужна да буде у служби ниједне стране. О студентским демонстрацијама неко би захтевао овакав, неко онакав филм, разумете ме шта хоћу да кажем, и ја не служим ничијим захтевима већ одговарам само себи. „Варљиво лето 68.“ је, лепо се каже, комедија, а филована је документом као информацијом да би гледалац лакше могао да схвати благу иронију и временску дистанцу.
То је све.
Дуго и скептично говорио је Паскаљевић о дволичности људи који држе конце у филмским продуцентским кућама широм земље и због својих удобних фотеља играју зихерашку игру без краја. Није сигуран, каже, да би и кад би се појавио неки изразито политички сценарио, такав филм икада угледао светло дана, из скривеног страха оних што управљају кинематографијом, у суштини демагога који једно говоре, друго мисле, треће раде.
„Код нас се паре радије дају за глупости него за добре филмове, добар филм увек има крваво да се бори за публику која је просто дрогирана поплавом шунда и катастрофално лоших домаћих и увозних хитова“.
Летос у Пули, кад смо се срели, био је дубоко ојађен: управо је сазнао да од „Варљивог лета 68.“ неће бити ништа!
А снимање је требало да почне за 25 дана, књига снимања је била већ написана. Разлог, баналан: недостајало је око 300 милиона старих динара.
– Био сам шокиран што се „Центар филм“, продуцент свих мојих филмова, тако односи према мени, да није спреман да уложи довољно пара, иако му је само те исте године мој „Сутон“ донео пола милиона долара! Тада сам схватио: ако продуцент није у стању да сагледа како ће покрити филм, онда свесно улази у ризик и тада престају сви пардони и заслуге. Ја сам, опет, веровао да имам довољно заслуга за ову фирму и да заслужујем тај ризик. Тада се, наиме, није могло знати ово што знамо данас – да ће „Варљиво лето 68“ публика у Београду и Загребу изванредно примити – већ се веровало да филм неће бити довољно смешан, па самим тим ни комуникативан и способан да зграби публику искварену најнижим нивоом новокомпонованих комедија које су бележиле огромну посету.
Срећом, касније се испоставило да се гледалац радо окреће и филму који му не подилази него га чини супериорним и, уз пут, нагони на размишљање. Разуме се, прва помисао, с обзиром на напред изречено о политичком филму, била је да је све то само финта: продуцент, заправо, није желео другу врсту ризика. Али, овог пута је заиста новац био у питању: чим је пронађена потребна сума, негде у октобру прошле године, филм је почео да се снима. У мукама рођен, завршен је брзо, лако и са одушевљењем, што се на њему и види. А новац је, могло би се рећи и буквално – пао с неба! Очајан, рекосмо, што му је филм сторниран, Паскаљевић се у Пули попео у авион за Београд и, случајно, сео поред Милана Вукоса, директора београдске Радио-телевизије. Реч по реч, пожалио се и њему шта му се догодило, Вукоса је прича заинтересовала и обећао је да ће учинити шта може.
Паскаљевић му је сутрадан послао сценарио на читање и већ после недељу дана је добио одговор: Београдска телевизија пристаје да учествује са 750 милиона старих динара, с тим да Паскаљевић и Михић, уз филм, посебно напишу и сниме тв-серију од три епизоде!
На такву вест и „Центар филм“ је сместа покренуо машинерију да се филм сними, што обично није нимало лако: пројект који једном падне готово никад више не устаје из мртвих.
А и то се, ево, догодило. И судећи по интересовању биоскопских гледалаца, исплатиће се и једнима и другима.
