(ВИДЕО) Тимур Тмурни за ИН4С: Слободу морамо бранити на интернету, биралишту и улици; „ни корака назад“ пред режимом

Др Горан Јовановић, љекар и хуманиста, сатиричар и пјесник, одборник Демократа у локалном парламенту, својим коментарима, стиховима, преводима и анализом друштвено-политичке збиље на Фејсбуку већ дужи низ година радује велики број корисника ове друштвене мреже.

Бескомпромисно, различитим „медикаментима“, он агресивно напада режимски „канцер“, који је током протекле три деценије црногорско друштво „оглодао до кости“, показујући да су најефикаснији љекови против ДПС-а и сателита – знање, храброст и солидарност.

Тако др Јовановићу, познатом и као Тимур Тмурни, често пође за руком да – „разведри више Горе Црне“. Стога смо га и замолили да за читаоце ИН4С-а прокоментарише стање ствари у Црној Гори, предстојеће изборе, и открије нити које га тако дубоко вежу за „руски свијет“.

Прије отприлике мјесец дана, велики дио противника режима био је разочаран неуспјехом преговора опозиције о заједничком наступу на предстојећим изборима. Ипак, утисак је да сада добор дио опозиционог бирачког тијела види предност у наступу у више колона. Шта Ви мислите о томе? Да ли опозиција у, извјесно, 3 колоне, има веће шансе да побиједи ДПС?

На овакве изборе не би требало излазити јер режим Мила Ђукановића и сателита је у старту у великој предности. Та предност се огледа у фантомским бирачима, куповини личних карата, тајним партијским списковима са „сигурним гласовима“ који се притискају да изађу након 14 часова у изборном дану, злоупотребама институција и државних служби, нерезонском политичком запошљавању, предизборним додјелама помоћи најугроженијим, те разним другим махинацијама попут обарања нета, исфабрикованих афера попут „Државног (можданог) удара“ и слично.

Нажалост, показало се да бојкот избора у банана државама чији хибридни режими уживају лицемјерну подршку Запада доводи до лаке и „регуларне“ побједе ДПС-а и њихових партнера у удруженом криминалном подухвату против државе и народа. Бојкот има смисла само ако је свеобухватан и ако подразумијева потпуну блокаду система. Опозиционе партије су одлучиле да изађу на ту неравноправну утакмицу иако знају да су против њих осим ДПС-а и ухљебничких привезака још судије, надређени спортски савез, телевизијске камере и међународна организација. У таквим условима морате да пружите 120% да би побиједили. Зато сматрам да треба помоћи или макар не одмоћи.

Излазак у три колоне је по неким процјенама које сам чуо бољи начин да се мобилишу гласачи који из идеолошких разлога не би подржали заједничку листу. Важно је да се не просипају опозициони гласови, а три колоне смањују такву могућност.

Свједоци смо да отимање воље бирача, путем „трансфера“ одборника, постаје пракса ДПС-а. Да ли мислите да ће грађани Котора, Будве, али и других градова у Црној Гори на овај агресивни „изборни инжењеринг“ одговорити још одлучнијим отпором режиму и убједљивијим побједама него што је то било 2016-те?

Демократска партија социјалиста је проблематичним Законом о вјерским заједницама изазвала велике подјеле у друштву и успјела је један дио својих бирача натјерати да подрже опозицију или да постану апстиненти. С друге стране привукла је извјестан број опозиционих гласача да постави национално питање испред демократије изазивајући осјећаје угрожености по устаљеним матрицама деведесетих.

Тиме власт покушава маскирати праве проблеме као што су корупција, пљачка националних ресурса, прекомјерно задуживање, слабост економије, неправда, кршење људских права и слобода, куповина одборника, прогон политичких неистомишљеника, двојни стандарди и сл. Сигурно да код дијела становништва овакве очигледне ствари изазивају јачи револт, а код других, пак, изазивају потребу да се зажмури на злочињења и да играју по нотама режимских архитеката зла.

Да ли сматрате да, након дешавања у Котору, те најаве посланика СДП-а Рашка Коњевића да је спреман да након избора разговара са ДПС-ом о формирању власти, било ко има право да буде ИЗНЕНАЂЕН чињеницом да СДП хрли у „загрљај“ ДПС-у? Да ли уопште вјерујете да је СДП, суштински, икад била – опозиција?

СДП је двадесет година држао „лупешку врећу“ Милу Ђукановићу и његовим пајташима. Уживали су све бенефиције држача вреће. Након цијепања СДП-а и издвајања струје Ивана Брајовића (Бузда Рамаде) Ранко Кривокапић је добио историјску шансу да се прикључењем опозицији искупи и да му се зарад вишег циља опрости „ружна прошлост“. Кривокапић је искористио ту шансу да ухљеби своје кадрове, да уцјењује опозицију, да договори и потпише споразуме па се по њима досљедно испогани.

Не чуди Коњевићева изјава јер сам добро упознао манире СДП-а током опозиционе управе Котором 2017-2019. Прелетање одборнице СДП-а Бруне Лончаревић (недавно ушла у СД) на страну ДПС/СД и нелегално рушење которске власти је један од примјера деструктивног дјеловања те интересне партије. Лично нећу присуствовати никаквим састанцима и преговорима за истим столом са СДП-ом. Драго ми је да су проваљени од свих опозиционих странака и надам се да ће остати испод цензуса.

Шта мислите о раду љекара ангажованих у фамозном НКТ-у и политизовању корона-кризе? Колико су оправдани народно незадовољство и неповјерење у ово тијело?

Национално координационо тијело којим руководе ДПС-кадрови је злоупотријебило овлашћења и свој утицај у партијске сврхе. Осим Милутина „Говедине“ Симовића који никакве везе нема са медицином посебно се истиче др Бобан Мугоша непримјереним изјавама које откривају мијешање политике у струку. НКТ је само криво за велико неповјерење грађана, а подршка батинању грађана из „здравствених разлога“ као и гарантовање за одржавање корона-избора су за осуду и оставке.

Да ли ће усвајање Закона о слободи вјероисповијести те покушаји његовог спровођења у дјело, брутална злоупотреба полиције у партијске сврхе, афере „Снимак“ и „Коверта“, „атак“ на Сињајевину, „убијање“ Таре и читавог низа планиских ријека, евидентна немоћ Владе да адекватно одговори на економске изазове, суноврат просвете, права и правде… – коначно натјерати један дио гласача ДПС-а да „откажу послушност“ партији и човјеку који владају Црном Гором преко 30 година?

Један дио да, али питање је колики је то дио и колико ће бити истрајан и непоколебљив у одлуци. ДПС-машинерија користи све методе да притисне и сломи људе. Надам се да у овом народу још има људи који виде пређену црвену линију иза које нема повлачења. Као Стаљинова директива 227 „Ни корака назад. Иза Волге за нас нема земље.“ 30. август 2020. ће показати колико има таквих.

Шта бисте поручили слободним грађанима Црне Горе, а шта Вашим „омиљеним јунацима“ – „заточницима интереса“?

Слободним грађанима бих пожелио чврсту, несавитљиву кичму, доста храбрости и спремности да се слобода брани како на интернету, тако и на биралишту и улици. Свуда гдје је људско достојанство угрожено од недемократског режима.

Активисте ДПС-а (и сателита) могу позвати на здрав разум, на неоспорне чињенице и доказе, на савјест и свијест, али тешко то овдје иде. Прејаки су интереси, испрани су мозгови, утрнула су чула. Очекујем да временом схвате и прихвате, али до тада ће још воде протећи и још се снаге, живаца и зноја потрошити.

Уз наглашен антирежимски ангажман, и приврженост Русији и руској култури Вас чини идеалним непријатељем актуелних власти. Одговор на ово питање је, вјероватно, тежи од одговора на претходна. Ипак, реците нам за крај, ко вам је омиљени руски писац-књига и омиљени музичар-пјесма?

Ја сам русофил по породичном одгоју, по словенском братству, историјском савезништву и по руској култури. Мој покојни ујак проф. Миро Ђикановић је због љубави према Русији провео двије године на Голом отоку. Још док сам био у основној школи почели су ме звати Рус. Огроман прилив одушевљења Русијом донијели су ми руске војсковође, спортисти, научници, музичари, писци и пјесници. За мене је Русија огроман и мало истражен културни простор попут сибирских тундри и тајги које су се развиле испред козачког одреда атамана Јермака Тимофејевича у XVI вијеку. Деценијама истражујем, преслушавам, читам, откривам са истом страшћу као и првих дана. Историја је моја велика љубав, а нека лична специјалност II свјетски рат на Источном фронту.

Прочитао сам „доста“ руске књижевности, а опет ми се то чини изузетно малим. Моја најдража књига је средњошколска лектира, велики роман „Тихи Дон“ нобеловца Михаила Шолохова.

У млађем добу сам гутао руске класике Достојевског, Толстоја, Љермонтова и друге , касније совјетске великане Булгакова, Пастернака, Шолохова, Шаламова, Солжењицина, а од модернијих које сам читао особито цијеним Бориса Акуњина. У зрелијим годинама највише ми прија поезија Јесењина, Мандељштама, Јевтушенка, Мајаковског итд.

Од музичара највише волим великог руског глумца, пјесника, кантаутора Владимира Семјоновича Висоцког.

Свенародни Волођа са својим горким, храпавим гласом и болним звуком гитаре ме је опчинио од првог слушања. Волим и Булата Окуџаву, Аркадија Сјеверног, Александра Розенбаума, групе Аукцион, Наутилус Помпилиус, Сплин, Кино, украјински Океан Елзи и многе друге. Посљедњих година „копам“ по стваралаштву кавкаских бардова. Омиљених пјесама има много. Изабраћу за крај овог интервјуа „Бањку по бјелому“ Владимира Висоцког, дивну пјесму о Стаљиновим логорима и људским судбинама.

Прочитајте још:

„Дола пивска“ Тимура Тмурног: „Из пустоши ниче живот нови“ (ВИДЕО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: