(VIDEO) Od Kijeva do Beograda: Zašto je skakanje postalo obavezno?
U Kijevu 2013. godine, među gomilom na Majdanu, orilo se: „Hto ne skače, toй moskalь!“ — ko ne skače, taj je Moskovljanin. Ritam je bio veseo, poklič zarazan, ali je iza njega tinjala duboka podjela: onaj ko ne uskače u hor — neprijatelj je, Rus, izdajnik, strani element. Nije bilo prostora za nijanse. Ni za kritičku distancu. To nije bio građanski dijalog, već ideološka disciplina mase, umotana u nacionalnu strast.
Godinama kasnije, u Srbiji, drugi kontekst — isti ritam. „Ko ne skače, taj je ćaci!“ I ovdje je skandiranje način da se neko javno obilježi. Nema veze šta misliš, važno je da skačeš. U suprotnom, pripadaš neprijatelju. Jezik je lokalizovan, ali logika ista: ili si s nama, ili si protiv nas. Ne postoji prostor za sumnju, složenost, lični stav.
U oba slučaja, naizgled narodna energija postaje sredstvo isključivosti. Umjesto da se protesti bave suštinom — korupcijom, institucijama, vrijednostima — sve se pretvara u performans. Iza maske euforije stoji disciplinovanje pojedinaca i pritisak na sve koji bi možda željeli da misle, a ne da skaču.
Teško je oteti se utisku da ovi obrasci nisu slučajni. Da li je moguće da iza „skakanja“ u Kijevu i u Beogradu stoji ista ideološka kuhinja? I da li su mase, u oba slučaja, svjesno ili nesvjesno — igrači u tuđem scenariju?
Republika Srbija ako je još ima mora da obelodani imena biciklista koji su išli u Strazbur kod SULTANA da špijaju svoj narod i državu. Srbski narod ovo mora da zna.
Jos jedno dopunsko podsjecanje:
U Bugarskoj je 1997.g vlada Bugarske socijalisticke partije pod pritiskom zapada dala ostavku – nakon sto je Demokratska partija organizovala skakanje po celoj zemlji (najčešće za 10 maraka) – uz freneticne uzvike “Koj ne skača – e červen!!!”!
Skakanjem mućkaju mozgiće (ko još ima)
Aj malo smanjite doziljvaj sluge Vuciceve!
Mnogo toga ima Vučić što je ta kritiku, ali je alternativa očajna
E čiji li si ti sluga?