(ВИДЕО) Његошев завет не могу порушити

Када је Његош написао „Горски вијенац“, он је саградио трајни споменик. Садашњи споменички сјај није израз величине оном коме се подиже, него израз таштине и разметљивости оних који га граде.

У тексту „Ловћен није црквени“, „Вечерње новости“, 6. маја 1970. године, упознају своје читаоце са збивањима око маузолеја и наводе речи Петра Томановића, председника Скупштине Цетиње:

„Ловћен није црквени. За последњих пет векова, откад постоје књиге и документи у нашем граду, није ни био црквена својина. Капелу на Ловћену не рушимо, већ премештамо. То није преседан. Тако је било и са манастирима Косијерево и Пива. Тада Митрополија није подносила тужбе Уставном суду. Пре мислим да је то нови покушај да се осујети акција, а не озбиљна ствар.“

У настојању да истрају у оваквој одлуци и да за њу добију широку подршку, представници Црне Горе су 6. маја 1970. године у Загребу посетили хрватски Сабор, док је председник Владе Србије 15. маја примио у посету Видоја Жарковића и Велибора Глигорића, чланове Одбора за изградњу маузолеја.

„Председник Републичког извршног већа Миленко Бојанић изразио је уверење да ће се помоћ и подршка и даље пружати, пошто је акција наишла на разумевање у СР Србији“, известила је „Политика“ 15. маја 1970. године у тексту под насловом „Пуна подршка Србије изградњи Његошевог маузолеја“.

Јавност тада није била детаљније упозната са садржајем поменуте тужбе, коју су правни заступници Митрополије црногорско–приморске упутили 23. априла 1970. године Уставном суду Југославије. Ову тужбу су поднели адвокат Јефто Павић из Никшића, као и Никола Радовић, Слободан Суботић и Вељко Ковачевић, адвокати из Београда. Пошто је указано на то да митрополиту Данилу нису познате никакве чињенице сем оних које су објављене у штампи, у тужби је наведено да су доношењем одлуке о рушењу капеле на Ловћену неоспорно „повређена основна права Цркве гарантована Уставом СФРЈ“.

Наглашен је „недостатак активне легитимације“ органа власти у Црној Гори „да одлуче о рушењу Цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену.

„Ова тужба не садржи у себи никакво противљење одлукама владе НРЦГ, СО Цетиње и Одбора за изградњу маузолеја као споменика Петру ИИ Петровићу Његошу на било ком другом месту, не дирајући у Цркву Св. Петра И Цетињског као задужбину великог Владике и Владара Црногорског, која је подигнута по његовој одлуци и као Владара и као Владике да у њој буде сахрањен“, наглашено је у тужби.

У даљем тексту је изнет историјат капеле на Ловћену, као Његошеве задужбине, у коју је он сахрањен као архијереј. Наведено је да се „Црква осећала дужном да обнови овај свој храм“ после аустријске окупације, због чега је „историјски нетачно приписивати ма коме другоме иницијативу за обнову капеле и гробнице Његошеве и претпостављати било какве друге побуде него што су побуде“ Цркве.

„Исто тако је неправилно став Цркве називати некоректним и оспорити јој право да се интересује за судбину капеле и као једног од својих историјских храмова, који не стоје никоме на путу, и као облика споменика једног свог архијереја. Црква и њезини одговарајући органи су правна лица по грађанском праву (чл. 8. Закона о правном положају верских заједница). Своје верске послове и обреде она обавља у црквама (чл. 13), које су и после доношења Закона о национализацији остале у њезином власништву.

„Тужени потпуно превиђају ове законске прописе, као што превиђају и игноришу одредбе Устава, Савезног и Републичког. Ни Уставом и Законом загарантована слобода савести, ни неки освештани принципи права, културе и хуманости, нити пак поштовање једног историјског споменика, – све то не представља за њих никакву препреку“, наведено је у тужби.

Узурпација имовине СПЦ

У завршници тужбе коју је Митрополија црногорско-приморска упутила Уставном суду Југославије 23. априла 1970. године, наведено је следеће: „СО Цетиње није у могућности да пренесе било каква овлашћења на овај Одбор, која би замењивала законом прописани поступак у погледу одузимања непокретне имовине било правног или физичког лица, јер таква права не поседује ни сама СО Цетиње. Оваква произвољност по постојећим законским прописима нити је допуштена, а нити је могућа. Стога заступници истичу да се не може допустити узурпација поседа имовине Српске православне цркве. Посебно кад се има у виду да је у питању културно-историјски споменик који се према одлуци Завода налази под заштитом Државе“, наведено је у тужби.

„Истицање воље и легитимности дотичних органа (органа власти у Црној Гори) није доказ правилности њихове одлуке, него власти. Сваки орган кад донесе одлуку изражава у њој и вољу и легитимност (надлежност). Да ли је одлука правилна, то се утврђује оправданим разлозима, а не вољом органа и његовом надлежношћу. У правном поретку нема непромењивих и непогрешивих воља и одлука, нити неограничених права. Почев од Устава и Уставотворне скупштине па до најнижих органа све су одлуке промењиве“, стоји у тужби.

„Суштинска су питања у овоме: Какав облик споменика треба да буде изнад Његошевог гроба? Да ли то треба да буде мала црква (капела) према његовој последњој вољи и оствареној одлуци за живота, или маузолеј, према одлуци органа власти? Чија воља и завет треба да је испољена и да се огледа у споменику, Његошева, или воља органа власти? Чија је одлука о избору врсте споменика легитимнија? Чији је избор компетентнији какав споменик одговара Његошу и његовој величини, његов властити избор, или избор органа власти?“, пита подносилац тужбе.

У наставку овог документа оспорени су наводи којима су у штампи брањени разлози за подизање маузолеја, на првом месту онај „да садашња капела није аутентична, иначе да је остала првобитна, онда се таква не би уклањала“.

„Ово је у ствари нетрпељивост капеле као облика надгробног споменика, а непрвобитност је само изговор, да се такав облик уклони. Кад би био разлог то да капела није аутентична онда би се радило на успостављању таквог облика и њеном чувању, а не да се она уклони и замени другачијим спомеником.

Међутим, ако није остала аутентична Његошева капела, остала је аутентична Његошева воља и одлука остварена за живота, да му капела буде надгробни споменик. Првобитна капела могла је бити порушена од земљотреса, топова, бомби, или од окупатора који је то учинио у Првом светском рату. Али последња Његошева воља, његов завет и одлука не може се ничим ни порушити ни променити“, наведено је у тужби.

„Његошевој стварној величини нити је потребна нити одговара нека спољашња вештачка уметност и величанственост. Напротив, то је супротно његовој истинској величини и узвишеној скромности. Није у питању уметничка страна садашње капеле, него капела као врста културно историјског споменика.“

„Када је написао `Горски вијенац`“, наводи се даље у тужби, „он је саградио ненадмашан и трајан споменик.“

„Спољашњи споменички сјај није израз величине оних којима се подижу, него већином израз таштине и разметљивости оних који их граде. Није израз величине Кеопсове пирамиде његова пирамида, него таштине и свирепости фараонове над хиљадама бедних кулучара, који су је градили. Исто тако споменик краљу Маузолу у Халикарнасу, који му је пре две хиљаде и триста година подигла удовица – краљица Артемиза ИИ, и отуда потиче назив маузолеј, није израз краљеве величине, него краљичине таштине и разметљивости.“

„Правни положај Одбора за изградњу маузолеја који је СО Цетиње формирала 7. 7. 1969. године не овлашћује овај Одбор у смислу постојећих законских прописа да било шта предузима, а још мање одлучује, о имовини Српске православне цркве на територији Црногорско-приморске митрополије.“

Извор: новости.рс

Прочитајте још:

(ВИДЕО) Ловћен под теретом Мештровића

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: