Спорт

(ВИДЕО) Миодраг Перуновић: Орлићев лет

3 године ‎ ИН4С

Перуновић у рингу

У полуфинални меч БАПС–а са Ернестом Милером (Западна Њемачка) сам ушао прилично „потрошен“… Наиме, претходна три меча су била више него исцрпљујућа: у њима сам одбоксовао девет беспоштедних рунди, два пута био обаран, у првом ми је лијево, а у другом мечу десно око било затворено од отока, у трећем ми је у првој рунди противник ударцем главом сломио нос… Једноставно, осјећао сам се, што наш народ каже: „као да ме је воз прегазио“.

Емотивно сам био испражњен, јер сам већ остварио циљ – освојио сам медаљу! Ја, дебитант, аутсајдер, прежаљен, отписан, доказао сам свима да су погријешили, и сад ми је било готово свеједно… И ако изгубим – нема везе, успио сам, побиједио сам – медаља је ту!

Ето, такве мисли су колале мојом главом… Нормално, истовремено је било и оних о љепоти уласка у финале, па и оних о титули првака свијета! Боже, је ли могуће да сам то ја, и да ми се све ово стварно догађа? Постао сам главна звијезда наше репрезентације, миљеник публике, медија, требало је сачувати и оправдати ту позицију… а како?

На дан одржавања борби, приликом званичног вагања смо некако успјели да спроведемо договорени план, и избјегнемо обавезан љекарски преглед, у страху да ми службени љекар због поломљеног носа не забрани наступ. Милера нисам познавао, нити гледао његове борбе. Знао сам само податак, да је двојицу противника побиједио тако што им је разбио аркаде, а то је наводило на закључак да је „прљав“ боксер и да га се треба чувати у клинчу (испоставило се да је био углавном коректан борац).

У халу „Пионир“ сам ушао у том недефинисаном стању, чекајући да се догоди то што ће доћи. Загријавао сам се у свлачионици, по аутоматизму радио одређене вјежбе, и полако дизао „радну температуру“. Зној који је избијао и почео да се слива низ моје лице и тијело, свједочио је о томе да сам спреман да почнем следећу причу на рингу који ме је чекао да ми одговори: ко ћу бити у данашњем дану?

Птић, који је захваљујући повољним вјетровима високо узлетио, па се преплашен висином брже – боље враћа у своје жбуње у коме ће наставити да скакуће са гране на грану…

Или ћу показати да орлић израста у орла који је жељан висина пошао да их упозна и освоји, и лети ка њима пркосећи бијесним ударима вјетрова који теже да га стрмоглаве у бездан ништавила, показујући да има знања, снаге и храбрости, да лети још височије и остане и убудуће у том царству намијењеном најмоћнијима?

Чим сам закорачио на стазу која води ка рингу који се налазио у центру хале, поновило се већ доживљено: публика је почела да скандира моје име, а ја сам осјетио како ми нека чудна снага навире и односи онај умор и помисли које је он производио. Обишао сам погледом по високим трибинама које су биле препуне људи, чија се жеља да побиједим просто могла опипати у ваздуху… од те количине хтјења и љубави – расту крила! Насмијешио сам се са захвалношћу, и рекао им у себи: „Настављамо лет!”