• Издвојено
• Поглед

(ВИДЕО) Богић Булатовић над одром Ивана Луковца: Прича о Мушком

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Слово изговорено о Савиндану, у ускочком селу Сировац, над одром народног Трибуна, Пјесника, Професора, Гуслара, Хроничара и Паметара, Ивана Миркова Пророковића Луковца, љета Господњега 2021.

Иван Луковац

Слово изговорено о Савиндану, у ускочком селу Сировац, над одром народног Трибуна, Пјесника, Професора, Гуслара, Хроничара и Паметара, Ивана Миркова Пророковића Луковца, љета Господњега 2021.

За неке тренутке човјек се спрема цијелога живота, неке не може да прихвати ни када се десе. Зато, простите браћо и сестре, ако данас ја звани, али не и изабрани, Ивана достојни вијенац не исплетем.

Тешко је о Ивану Мирковоме и Јелиноме говорити зато што човјек не зна откуда да крене, како да се стрмекне однекуда, а да не зажали што је нешто заборавио или заобишао, а морао је. Да ли да крене од младићке страствености, или од мудре његове зрелости?! Да ли од љепоте и хитрости дјечачке, или од свуда му широм исказане добродошлице?! Oд дара бесједништва, или дара заједништва, од примјера најређега сина или од примјера озбиљног родитеља?!

Откуда да крене се, Пјесниче живота?! Хоћу ли од акробатике ума или од спорта, од очевијех Ти рана, или од студентских дана, Пјесниче живота?! Од Хајдане вјерне са три орлића, или грактаја кад нема Те – нема нам ни жића?! Хоћу ли од професора који су ти се дивили и причали о Теби онима који тек долазе, или од бруцоша који  тражили су начина да завире у твоју опијајућу боемију?! Хоћу ли од Сарајева, јуначе, или од преписке наше од јуче?! Од Пекића Ти Борислава, или из даљине где „ко брег се диже Авала плава“? Хоћу ли од Иване и Јеле које знају подједнако да изгуб ничим не могу да намире, па се само ради нас сада јуначе? Од Перјанице Перјаника да почнем, или од туге сестре Оље?! Од крила саломљених братскијех, или од дјеце свикле да Отац бесмртно и моћно говори и љуби из потиљка и потаје као Бог?! Откуда Пјесниче живота, Пророковићу, Пророче слободе, а Одсутниче данас и сјутра из Ње коју си животом дозвао?!

У раној младости, док могао си плот из мјеста да прескочиш, говорио сам да мора да је тако изгледао Онај када кретао је из Марићевића јаруге. У млађаном очинству, под цилиндром, био си наш Скерлић! Пристајало ти је и једно и друго, и шешир и сабља, и таман си ко Марко рјешавао потоње бојеве.

Био си и син мудраца из Синопе. Цинизмом си стирјељао из својих висина Духа, пристајући да дарове своје бескрајне и бујне стрпаш у периферије бурета и кафана. Хербаријум си био и ризница, музеј ријетких умјетнина. Антикварница која носи кишобран ко жезло, брат који разумије и „многи братски гријех утаја“, који штити и храбри, придржава и бодри и никада не даје повода да буде упитан: можеш ли, роде?! Непоколебљиви горштаче у господском фраку „великих градовних мјеста“: Свуда бивали су броди, гдје год да прилазио си води! Велика побуно и непристајање ни на какве минимуме. Прерано си ударио звекирима тужним на наша врата очаја у дан Онога који ударао је позно.

Рушио си клишее и норме. Твој клише је био човјек: Ко си ти, човјече, дјечаче?! Хоћу да се упознамо. Видиш, ја сам дјечак Иван. Иван, једна чудна појава под Сунцем. Сасвим запитан, али сасвим човјекољубив и поуздан. Сасвим отворен за све, и за грешке, грешниче, само осјетљив сам на лаж. Само не волим лошу поезију и бескрајно љубим Христа. Цијелим бићем љубим Христа и смрт моја стално ми је преда мном као смрт предака мојих, који у мени вјечно су присутни и живи. Нарочито када кренем орно на дјелање у њиву сировачку, у историју, у колумну или политику. Тада сам хајдук и нема повлачења, дјечаче. Често читам некрологе и живим за дан који једном мора доћи, свакако.

Тешко се са Тобом било такмичити или утркивати у било чему, па и у љубави. Царском сину свега је претицало и све му је врцало на све стране, све је звонило гдје год да је долазио. Звонило од радости, од музике и музикалности, претицало од искрености и од дамара. Са Царским сином, није се било такмичити ни у чему. Ни у метрима испјеваним, како му брат рече, ни у метрима прескоченим, док скакало му се! Ни у метрима претрчаним, докле трчало му се! Ни у километрима испијеним, док испијало му се! Чаше Његове биле су од оке, његове гозбе Лазареве. У свему до краја, до коске и корица, до запете и тачке. Ништа ту није било ни сценско, ни егзибиционистичко, ни ексцентрично, глобтротерско ни жонглерско, како је говрио. Знали су то они који су га видјели макар два пута. Други сусрети су углавном сусрети разочарања – други сусрети са Иваном бивали су изазови за нова виђења. И тако до у бескрај. Човјек који се памти за сва времена и присваја лако. Гдје год је дошао, знало се и слушало се, приповиједало се када би отишао.

Носио је дар сиротанства! Будући од Родитеља љубезних, Љубио је људе ко сироче!

Брате Иване, Дјечаче велики, ја сам онај мали дјечак који те је чуо у пролазу како причаш о поезији у студентском бифеу. У оном сепареу како са лакоћом и сувереношћу изушћујеш ријечи големе, ријечи опасне. Ја сам, Иване Брате, онај дјечачић који данима је смишљао како да ти приђе и доскочи Ти, да проведеш га кроз Царске дворе. И домислио сам. Тада сам мислио да сам домислио нешто оригинално: како „Серената“ почиње банално, а завршава генијално. И ти си се позамислио. Ти си ме пригрлио. Ти си ме тако пригрлио да си ме подсјетио и који сам, и чији сам, и шта нас све то тако силно веже и ја те данас поздрављам и као Требјешанин, и као Лопушина, и као Никшић, Ровчанин и твој Кум. О, зар си имао брата у духу да ниси побратимство већ ископао и у крви, Искониче?!

Кроз тебе сам учио да се смијем, сад опет нам се ваља вратити сузама. Кроз тебе упознао сам Ускоке и Хајдуке, обје Мораче и све што бјеше од Косова, а и прије њега. Ти си прса надимао нам дивним примјером Крста и златне Свободе. Ти ничим везан за земаљске ствари. Кадар си био изаћи у опанцима и пред дворове и међу дворјане и печатно заискати царску главу да се људски погледате, печатни сине и људски образу! Најбистрији уме и никада укроћена, углобљена и углављена у медиокритетство, Горопади. Не говорим са патосом. Иван је био Патос.

Моја љетовања су опет била добила дјечачку топлину. Плажи си објашњавао како то пјесник залази у море. Данас, опет се губи моје насмијано Сунце. Одлази моја, Ваша, одлази наша подршка која у нама налазила је смисла, па и у мени. Која је за бесмислице наше говорила да је поетика. Осмишљавао нас је очима љубави. Наш шешир и фрак, наш штап и ланчић дискретни од сата. Наша иронија коју ништа не боли, наша шала са набикоца. Одлази наш жедник слободе и када ослободио се.

Жедник Бога!!!

Булатовић И. Богић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: