Везе Савеза Сокола са Чехословачком

После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су срдачни односи. Чеси су оснивали своја летовалишта на обалама Југославије.  Најпознатије летовалиште је било у месту Купари. Делегација Сполека Чехословачких царинских чиновника посетила је маја 1928. Југославију. Посета је била део заједничке акције за политичко, економско и културно зближавање народа Југославије и Чехословачке. Били су срдачно дочекани од власти и од народа, у чему су предњачили соколи. На станици у Гружу госте су дочекали представници Трговачке Обртничке Коморе, Ческе Беседе и многобројно грађанство. Поздравну реч одржали су представник  Коморе и Ческе Беседе а у име царинских чиновника Васо В. Пипер (члан Соколског друштва Дубровник)  који је говорио о везама двају братских народа. Гости су разгледали лепоте Дубровника под вођством професора Марка Мурата и Ника Ђивановића. Увечер приређен је банкет од стране Општине и Трговачког Удружења. На банкету су били присутни представници војних и цивилних власти и елита града. Гости су бродом  „Куманово” отпутовали за Котор.

На Цетињу госте је поздравио Гавро Милошевић, староста Соколске Жупе Његош. На повратку у Котору су се укрцали на брод „Карађорђе”. У Макарској на обали је било искупљено сво грађанство са музиком и представницима свих месних власти. Дирекције Дубровачке и Јадранске Пловидбе омогучиле су гостима бесплатну вожњу на својим луксузним паробродима. У Споменици коју је поводом посете издало Удружење царинских чиновника краљевине С.Х.С. истакнуто је: „Нека ова споменица буде вечни спомен нашега Удружења и нека служи као пример будућим генерацијама: „Да у славенској узајамности лежи срећа свих Славена ! ”.”   (1) Савез Сокола   Краљевине Југославије наставио је  свој рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима.  Њихов рад на јачању словенске узајамности био је запажен  од чехословачке штампе.  „Соколски гласник” из Љубљане пренео је 1935. чланак из листа „Prager Presse” из Прага.

У чланку се истицао значај Савеза Сокола : Југословенски Соко је један од најмоћнијих фактора народног и државног јединства, а при томе и једна чврста база узајамне сарадње и братских веза с Чехословацима и нашом Републиком. Свест, да су наше нације егзистентно једна на другу навезане, при чему се намеће узајамна сарадња као … , у ниједној другој организацији југословенској није тако дубоко усечена, као у Соколу. Многи чланови познају нас и сви теже за тим да упознају нашу земљу : међу Соколима у провинцији у унутрашњости Шумадије, као и на територију бивше Хабзбуршке Монархије, међу сељацима, говори се о Масарику и Бенешу као о најпопуларнијим државницима властите земље. Међу Соколима, како онима на врху, тако управо и међу онима најширих слојева организације, осећа се одмах као код куће; ту се говори о раду, напретку, дужностима, ту се говори о позитивним вредностима, а најмање о незадовољству и тужакањима, као што иначе бива у другим крајевима.

(2) Масарик, председник Чехословачке,  одликовао је др. Мирка Буића, старешину Соколске жупе Сплит, официрским редом Белога Лава, у знак признања за заслуге др. Буића у раду на промицању словенске узајамности и братства. Одликовање је предао др. Буићу чехословачки конзул у Сплиту Владо Смолчић 3.фебруара 1935. У Соколском дому у Сплиту тим поводом окупили су се бројни чланови и чланице соколског друштва, затим представници соколске жупе Сплит, бан Приморске бановине др. Јаблановић, командант места генерал Варјачић, народни посланик и председник Тговачко-индустријске коморе Ј. Дубоковић,  … . Предајући одликовање конзул Смолчић у свом говору најпре је говорио о значењу реда Белог Лава, основаног у успомену судбоносне битке на Белој Гори 1620. Обраћајући се др. Буићу конзул је истакао : „Теби, докторе Буићу, који слободу волиш нада све, који си у свим пригодама ту своју љубав показао, овај је ред подељен с правом.

—Волиш државу своју, као свој живот. Имаш дубок осећај социјалне правде. Осећаш што је господарски слободан живот по слободан народ, јер на том пољу си раденик. Имаш кичме, а то је данас реткост. Осећаш сваку неправду. Соко си, веран брат чешкословачког и свеславенског Соколства, у чијим предњим редовима стојиш већ дуго, проневши своју маркантну соколску фигуру на Вислу и пољски Балтик, на златне Храдчане, дунавску Братиславу, под Шару и на Марицу, Бугарима, Русима, Чехословацима, Пољацима, свуда где се славенска реч чује и  говори. Теби, дре Мирко Буићу, демократи, слободару, Соколу, пресидент Чешкословачке Републике поделио је овај ред и мени је и част и радост, да Ти га уочи 85 годишњице шефа Чешкословачке Републике могу изручити скупа са повељом.” Свој говор завршио је конзул покликом величини Југославије, братству и верности словенској. У име соколске жупе срдачно су честитали др. Буићу старешина Винко Пера, а у име соколског друштва Бон. Калебић, оцртавши га као најистакнутијег сокола на Јадрану, уз жељу да и даље неустрашиво носи соколски барјак свеславенског братства. У свом говору др. Мирко Буић је истакао : „Све оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. …  . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Предидента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио. … Господине конзуле, дубоко сам дирнут високом пажњом исказаном ми од стране госп. Пресидента Масарика за мој врло скроман и ситан удео на делу братске сарадње. Ако је пак тај допринос морао бити запажен и овим актом признат, … оно је могло да добије свој облик и значење само уз неподељену братску сарадњу овог великог круга наше соколске обитељи, коју подједнако – како год и мене води у животу један једини заветни идеал – живети и радити за срећу, братство, мир, љубав и слободу читавога словенскога света.  … то је тајна свих соколских настојања и успеха, то је неписан закон, идеал нашег учитеља Тирша, то је неписан закон за сва будућа поколења. Томе ми сви служимо, пак Вас молим, … да ово признање и почаст поделим с мојом соколском браћом и сестрама.” Усклици Здар! и Здраво! пратили су ове речи, а онда је певана свесловенска химна. На крају сви присутни су честитали дру Буићу.(3) У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и  Влади Вишошевићу,  старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена  додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском.  Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (4) Савез Сокола је учествовао на слетовима у Прагу.

Са заоштравањем Судетске кризе 1938. расла решеност у српској јавности да се помогне Чехословачкој. У томе су предњачили соколи. Дошло је до сарадње Савеза сокола и студентских организација. У великој дворани Унивезритета у Београду 7. јуна 1938. одржана је свечана академија посвећена Чехословачкој, под паролом „Верност за верност”, којој је присуствовало 3.500 слушалаца. На академији су говорили представник универзитета др. Ђорђевић, изасланик Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, представник Савеза добровољаца Лујо Ловрић, Н. Бартуловић и студент Иво Рибар.  Лујо Ловрић је поздравио омладину и изразио веру да ће омладина бранити границе. У име студената  Ловрићу је одговорио Лола Рибар. Он је истакао спремност омладине да брани домовину и изразио радост своје генерације што се у одбрани независности и слободе налази заједно са „генерацијом огња”. Рибар је изјавио да одбрана Чехословачке представља одбрану независности Југославије. (5) На манифестационом збору у част Чехословачке на Универзитету представник жупе Београд одржао је предавање : „Зашто ми, Соколи волимо Чехословачку ?” Тако је успостављен  први директан контакт београдског соколства са универзитетском омладином. Од тога момента започета је обострано жељена сарадња.  На седници управе Соколске жупе Београд 21. септембра 1938. написана је адреса и од делегације предата сутрадан 22 септембра 1938. посланику Чехословачке Јарославу Липи. Истог дана увече била је обзнањена чехословачкој јавности преко радија у Прагу. (6)

Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (7)

Чешки соколи су ценили  подршку сокола из Југославије. После Судетске кризе 1938. у чланку у „Веснику ЧОС” истакли су : „Исто тако болно, још и болније за нас било је то што у одлучном моменту није ишла с нама братска Југославија. Тим захвалнији смо југословенском соколству које нам је код свега тога остало верно и са ганутљивом приправношћу понудила своје животе за нашу слободу. Никад им тога нећемо заборавити.” (8)  У часопису „Братство” објављено је писмо Карела Станека чешког нараштајца из Брна. Између осталог у писму се истиче : „ … Али ипак смо осетили неколико пута у својој жалости зрачак утехе. Тај зрачак били сте Ви, драга браћо у Сплиту, једнако као у Београду, или код Вас у Осијеку. … Био сам уверен да нас никада нећете издати, ви једини на целом свету, али толико љубави и осећаја према нама ипак нисам очекивао. Никад Вам се нећемо моћи одужити.” (9)

После уступања Судета Немачкој соколи су прикупљали помоћ за чешке избеглице из Судета. Соколска друштва организовала су акције прикупљања помоћи. Соколско друштво Борово приредило је свечану академију 30. 11. 1938. поводом празника 1 децембра, а уједно и поводом 20 година опстанка Југославије. На акедемији изведено је 11 тачака. Извођење „Моравског народног плеса” који су извеле нараштајке морало је на захтев публике бити поновљено. Академију су посетили и представници Соколског друштва Вуковар. За избеглице из Судетских крајева било је сакупљено 1.000 динара. (10) Соколско друштво Сомбор приредило је 4 марта 1939. концерт у корист чешких избеглица из Судетских крајева. На концерту су учествовала и сва национална друштва у Сомбору. Предавање о Чесима држао је члан сокола Михо Дракулић. (11) Соколско друштво Београд I одржало је 4. марта 1939. своју традиционалну словенску костимирану забаву. У позиву на забаву у „Соколском гласнику“ истицало се : „Данас, када се свесловенска идеја сузбија у целој Европи, неопходна је потреба да се Соколи још јаче њом запајају, као њени првоборци. Дођите, сестре и браћо, у што већем броју на ову забаву !”. (12) После поздравног говора старешине друштва, који је изнео значај приредбе, изведен је кратки програм уз учешће Југословенског академског певачког друштва из Земуна. Просветар друштва професор Т. Илић говорио је о значају соколства код словенских народа. Женски нараштај извео је неколико мотива народних игара, а чланови и чланице приказали су “Моравску беседу”. Забава је одржана под покровитељством Енгелберта Гангла. На забави су били и домаћи костими и костими других словенских народа. (13) Соколска жупа  Сарајево прикупила је 38.000 динара за чешке избеглице. Акција коју су покренули соколи нашло је потпору и код културних установа. Народно позориште у Сарајеву приказало је Лангерову драму „72” и сав приход наменило чешким избеглицама из судетских крајева. (14) Соколи су прикупили и послали 500.000 динара. Сматрали су да је према имовном стању чланства  акција успела. (15)

К. Храбец, први заменик начелника Сокола Брно I истакао је допису у листу „Братство” у  Осијеку : „Ви не слутите с каквом помњом пратимо ми у ЧСР шта се код Вас догађа, у братској Југославији. Ви не слутите како смо Вам истински захвални за љубав  и братство које нам исказујете сваком приликом, па и у часовима великог весеља и славе на X слету, и у часовима наше туге и страдања у октобру прошле године. Ви не слутите са колико пажње и поноса читамо ваше гласнике. Особито Ваш. Сабирна акција за помоћ наших избеглица, то је Ваше братство оживотворено у дело. … .” (16)

 После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. На пленарној седници  Савеза Сокола Краљевине Југославије која је одржана 25 и 26 марта 1939. закључено је да се прикупе подаци о приликама код чехословачког соколства као и положају Савеза словенског соколства. На Главној скупштини жупе Београд 24 и 25 марта 1939. присуствовао је представник Савеза Југословенско-чехословачке лиге Миленко Трифуновић. (17)  Упркос почетку Другог светског рата 1939. Соколско друштво Београд–Матица приредило је 16. децембра 1939. Славенско вече са бираним програмом и вечером.  Прикупљени добровољни прилози предати су Одбору за избеглице из Чешке и Пољске. (18) Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је децембра 1939. соколско вече у оквиру Петрове петолетке. Било је преко 150 чланова друштва на приредби. Прво је говорио старешина друштва др. Бојанић. Прочитано је писмо чехословачког посланика у Паризу Осуског, које је упутио соколима и грађанима у Великој Кикинди, захваљујући на гостопримству указаном избеглицама из Чехословачке, у марту 1939. (19) Уз Савез Сокола и друга национална друштва скупљала су помоћ. Коло Српских Сестара примило је у свој дом у Београду породице са малом децом на стан и храну. Дали су одела, џемпере и друго избелицама. Чланице Кола скупљале су прилоге и чиниле све да олакшају и ублаже тешке дане словенских избеглица. У свом извештају за 1939-40. чланице Кола истакле су да су издале 2.823 оброка у свом дому за словенске избеглице и избеглице из Бановине Хрватске. Сем тога дале су за избеглице 3.660 динара, а удружењу чешких жена за њихове циљеве 3.327 динара. (20)

После Првог светског рата између Чехословачке и Југославије успостављени су срдачни односи. Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима.  Рад Савеза Сокола на јачању словенске узајамности био је запажен од чехословачке штампе. Заслужним соколима додељивана су одликовања Чехословачке. За разлику од Краљевине Југославије соколи су за време судетске кризе октобра 1938. заједно са националним друштвима и студентима припремали јавност за помоћ Чехословачкој. Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава  25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици.   Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда.  Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама. Омладина је  кренула пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством. После уступања Судета Немачкој соколска друштва су прикупљала помоћ за избеглице. Чешки соколи су ценили  подршку сокола из Југославије. После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. На почетку Другог светског рата, Савеза Сокола Краљевине Југославије је настојао да помогне избеглицама из Чешке и Пољске. У томе је сарађивао са родољубивим друштвима са којима је био у Савету патриотских, ратничких и витешких друштава (Колом Српских Сестара, Јадранском стражом, …). Соколска друштва организовала су акције прикупљања помоћи за избеглице. Прилози су предавани Одбору за избеглице из Чешке и Пољске.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Споменица на посету Сполека …”, Царински гласник, бр.7/8, Београд, јули-август 1928, стр.203,246-254;
2. „Дом националног јединства Седиште Југословенског соколског савеза”, „Соколски гласник“, Љубљана, 7 јуна 1935, бр. 24, стр. 1;
3. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубњана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;
4. „Чешкословачка одликовања југослов. Соколских радника”,  Љубљана,  1 новембра 1935, бр. 41, стр. 1;
5. Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 516, 517;
6. „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26. март 1939. год”, „Око соколово“, Београд,  бр. 3 и 4, год. III, стр. 6;
7. „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“,Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
8. „СВИ СУ НАС ИЗДАЛИ, АЛИ МИ НИСМО ИЗДАЛИ СЕБЕ”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 245;
9. Карел Станек, „Желели бисмо да се упознамо с онима који нас најбоље разуме”, „Братство”, Осијек, 15 јануара 1939, бр. 1, стр. 15;
10. „Из Вуковарског окружја”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 239;
11. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 март 1939, бр. 11, стр. 3;
12. „Сви на словенску забаву друштва Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 3 март 1939,  бр. 9, стр. 5; „Словенска забава друштва  Београд I”, „Соколски гласник“, Београд, 24 фебруар 1939, бр. 8, стр. 3;
13. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 10 март 1939, бр. 10, стр. 4;
14. „Из живота нашег народа”, „Братство”, Осијек, 15 јануара 1939, бр. 1, стр. 14;
15. „Извештај Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 9;
16. „Од срца срцу”,„Братство”, Осијек, 15 марта 1939, бр. 3, стр. 43;
17. „Око соколово”, Београд, 1939, бр. 5, стр. 45, 49;
18. „Око соколово”, Београд, 1940, бр. 2, стр. 36;
19. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 децембар 1939, бр. 51, стр. 2;
20. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, Београд, 1941, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд, 1940, стр. 5, 6;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: