Весић: На Божић се сјећамо јунаштва братске црногорске војске
Горан Весић (Фото Предраг Митић)
„Божић је дан када се са посебним осјећањима сјећамо јунаштва братске црногорске војске, хероја са Мојковца који зауставише у крвавој бици на Божићно јутро 1916. године аустроугарску потеру намјерену да пресјече повлачење српске војске ка мору, и зароби и уништи наше мученике кад су били најслабији“, написао је у објави на Фејсбуку замјеник градоначелника Београда Горан Весић.
Поручио је да Ровчани и Дробњаци заувијек морају да остану у сјећању цијелог Српства.
„Нису дали Ровчани и Дробњаци, а топоними Бојна Њива и Развршје гдје је јуначка крв побиједила агресорски челик, заувјек морају да остану у сјећању цијелог Српства. Да на тим пољима и околним шумама Црногорци под вођством сердар Јанка Вукотића нису ишли грудима на аустроугарске митралјезе, не жалећи животе, нова патња Србије би била немјерлјива. Зато Србима нема ни данас Божића а да бар једну мисао на овај дан не посветимо сјећању на храбру црногорску браћу и подвиг којим су нас заувјек задужили. Нек је вјечна слава јунацима Мојковачке битке!„, нагласио је он.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Đe si vesiću mirisu ljudski
Crnogorci se borili, a onda im je okupirana država i protjeran kralj.
Uvek zaboravite da je kralja Nikolu proterao njegov unuk Aleksandar, koji je svog oca Petra do kraja života držao u kućnom pritvoru, a brata Đorđa u ludnici.
Весићу површан си. Ђе су ти Дурмиторци, Вранешани, из Тарског краја…?
Мој ђед је био у тој битци а није ни Дробњак ни Ровчанин.
Нема ништа од гласања за тебе.
Hahahah Vesiću fale glasovi Crnogoraca u Bg. Što se tiče mojijeh u minusu si za bar 30. ????????????????????????????
Hvala ti Vesicu i đe čuo i đe ne čuo!
I SVIM A MNOGIM KOJE NAM UBIJALI MNOOOGOO PUUUTAA namerno NA BOZIC I NEJACI I BOMBARDOVANJIMA SAVEZNIKA… I NE JEDNOM I NE PET PUTA… … HRISTOS SE RODI A I DJEDO NA BOZIC SE RODI. …
https://www.youtube.com/watch?v=NnwQ0Oq6g4Q
Evo malo sa pojedinim živim svjedocima iz Mojkovačke bitke dokumentarni film iz 1966 god. pa da čuju montenegrini kako su tada znali naši „nepismeni“ preci da razdvoje crnogorsvo od SRPSTVA, jer i oni su znali da je Crnogorac stanovnik Crne Gore a SRBIN i SRPSTVO je ROD i narodnost naša. Dok su oni i tad spominjali Kosovo , ovi danas sa ponosom ističu čestitke Haradinaju i zlotvorima albanskim. Nego, dođe komunizam pa odvojiše Crnogorca od RODA SVOGA, RODA SRPSKOG. Da se preci naši mogu ustati iz groba, montenegrini bi „e vivu“ pjevali u Italiji i nikad u Crnoj Gori. Eh, da se mogu preci ustat, bježali bi montenegrini niz litice od štapova naših predaka pa bi zaplivali put evivaške zemlje koja je sa germanima u ropstvu htjela držat ROD NAŠ. I eto, neko se danas ponosi reći „e viva“. ŽALOSNO , ne zbog nas idiota danas, već ŽALOSNO zbog onih koji svoje živote ne žališe da bimi danas živjeli ! Gdje nestade sram i stid iz zemlje ove namučene, gdje nesta ponos i čovjstvo čvrsto ko kamen crnogorski. ŽALOSNO u šta se pretvori Crna Gora!
И Ровчанима и Дробњацима
Oprastam ti sve kazne za parking i ,,sokolovo oko,, za ovu izjavu
Iz svih krajeva Crne Gore, da ih ne nabrajam.
Zahvaljujući njima Srpska vojska u povlačenju uspjela je sa dođe do francuskih lađa.
Evo jedan isječak iz memoara mog đede, srpskog dobrovoljca, koji je učestvovao u tim događajima:
Иако рањен, ја сам у одступници бранио сваки педаљ српске земље и учествовао у борби против непријатеља нашег народа. Борило се и одступало, а одступању никад краја. Сваки дан гори иза горег, јер кишни дани долазе, почиње сњежити, стално без одмора, иде се у зиму. Коморе се путем заглибљују и постепено се распадају, да је на граници Албаније сасвим нестане.
…
Иза села Бицане и Васјати, према Дебру и Пишкопеји, настало је стално спуштање низ гола брда, да би се сада у низији заглибили у блату кроз које је претходно безброј избјеглица – грађана, жена, дјеце, те заробљених Аустријанаца прошло. Ко се извукао жив из голих брда, тај би сада, газећи разгажено блато до кољена, послије неколико дана малаксао и заглибио се и ту нашао смрт. Било је мјеста, гдје се, усљед исцрпљености, заглибила разна стока, коњи, те војнички лешеви, да су личила на велико бојиште. Изнемогли од глади и тешка пута, обољели, умирали су на сваком кораку. Преко њих смо прелазили као преко пањева, јер овдје нико никоме није могао помоћи. Овдје је брат брата и друг друга остављао или са њим и сам умирао. На пролазу, војници би од ове угинуле стоке и коња сјекли комаде меса и кували, те онако напола пријесно, без соли и хљеба, јели. Ишло се у непознату земљу, само да се иде. Нигдје се није смјело застати и одморити јер би залутале војнике из засједе убијали Арнаути.
A Golijane zaboraviste?! SLAVA SVIM SRPSKIM JUNACIMA SA MOJKOVCA!
I BRATONOŽIĆIMA
I MORACANIMA I VASOJEVICIMA!