Veselin Dželetović: Šarov

Nemam ni kuću, srušena osta,
trošna je bila, ko velim ja —
gradu srušiše četiri mosta
pa, vidi, opet blista i sja.

Nemam ni njivu, uzeo skot,
premda nije ni bila plodna:
gaj i šumarak, dokle je plot,
a zemlja smonica, nije baš rodna.

Kola sam imao, oteo gad,
audi stotka, koža i klima,
ali sam ipak shvatio sad
teže je palio kad dođe zima.

Zamakli tek smo iz našeg sela
kad horda zveri nagrnu, banu,
plakala tad je kolona cela,
nestade selo u jednom danu.

Krenuli redom sve da pale,
počeli najpre od krova,
a onda su dole iza štale
naleteli na Šarova.

Kidisao, lajao je, sa njima se tuk’o,
zlotvora je uvek prepoznati znao
a lavež je njegov tek onda zamuk’o
kraj bunara mrtav kad je pao.

Biće još kuća, njiva i kola,
pa sve to čovek stvara,
ali nikad više toliko bola
i nikad više Šarova stara.

Dušu još imam, ranjenu samo,
srećan što nisam i bez nje ost’o,
poruku šaljem zverima tamo,
neka vam bude od Boga prosto.

Praštam vam kuću, njivu i kola,
za vašu dušu palim sveću,
praštam vam čak i trenutke bola,
ali vam Šarova oprostiti neću.