Вељко Бојић – српски родољуб, пјесник и сликар: Туђина га није промијенила (ВИДЕО)

17. фебруара 2019-те, у 86-тој години живота у Лос Анђелесу, преминуо је Вељко Бојић, истински српски родољуб, који је своје велике идеје, племените мисли и истинита а од нас скрајнута свједочанства оставио нама, своме роду, али и свијету, на папиру и платну.

Тај ВУК из живописног колашинског села Липова, који је у себи носио дух својих слободољубивих и храбрих предака, није се дао везати сатанским комунизмом, и напушта своје „Орловско гнијездо“, одакле су многи најбољи одлетјели, и одлази у „слободни“ свијет.

Војвода од стиха, писане ријечи и кичице, током свога живота у туђини није промијенио ни длаку ни ћуд. Пјевао је о Видовдану, сликао Косово, љепоту и врлину, муку и истину, и осим отаџбине свим срцем волио и Русију. Сва његова узвишена чула, прије свега оно духовно, била су окренута земљи предака. Ипак, он никако није остао заробљен само у оквиру националног, већ је у себи носио и у себе сабирао све најљепше икада створено, било људско, било Божанско.

Давне 1963. године напустио је земљу са неколико својих рукописа, и у себи замрзао слике свог завичаја, ликове и сјећања, које је доцније преточио на више од стотину својих слика и 33 тома поезије, прозе и драме, у 86 наслова на 15 хиљада куцаних страница.

За његову прву књигу пјесама – „Изгнаник“, надахнут предговор под називом „Кофер Вељка Бојића“ написао је Матија Бећковић, који је и направио избор из Бојићеве поезије, и исту препоручио за издавање реномираном БИГЗ-у.

„Поскитани народ има и поскитану књижевност“, истакао је Бећковић. „Један од њих је и Вељко Бојић. Они који су отишли најдаље највише су се приближили себи и свом коријењу. Зато међу безотаџбеницима можемо срести људе каквих више нема тамо одакле су отишли“.

Највећи живи српски пјесник високо је оцијенио поезију Вељка Бојића, нарочито апострофирајући сљедеће:

„Језик је једини завичај од кога се не можемо одвојити. И кад ничега нема у језику је све задржано.

Туђинујући, Вељко Бојић је негдје у калифорнијској пустињи наишао на сувомеђу, налик на оне којима је испрезиђивана Црна Гора. Препознао је камење и плакао гледајући камени рукопис без креча и малтера, изведен онако како се у Америци не зида. Камен завичајник се не помјера. А ово камење као да се помјерило и дошло за својим људима. Доцније је сазнао да се нису случајно препознали. Сувомеђу су зидали наши људи који су ко зна када доспјели овамо.

Поезије нема тамо гдје има срећника, претпостављених и послушника. Она је тамо гдjе су озлијеђени, изгнани и побуњени. Само поезија је достојна да јој се повјери истина“.

Бећковић је истакао да Бојић познаје модерну поезију и поштује њене изуме.

„Просули смо се по свијету и заборавили оне који нас ни за тренутак нису заборављали. Без њиховог удјела прича о нама не може бити цијела.
Велика правда и морал језика брине се и о њима. Језик се свега сјећа и никога не одриче.

Прича кружи и кад се једном врати тамо одакле је кренула донијеће са собом и кофер Вељка Бојића“, закључио је Бећковић, у септембу 1988.

Иначе, и животни пут Бојића веома је занимљив. За вријеме Другог свјетског рата, иако је имао само 15 година, био је припадник ЈВУО. Преживио је погром, вишемјесечно мучилиште у колашинском затвору, прешао је у Пећ, гдје је завршио гимназију, онда Правни факултет у Загребу. Живот га је одвео и у Француску, у Париз, да би се коначно скрасио у Лос Анђелесу, гдје је и сахрањен.

Извор: Јована Бојић Баљошевић – facebookreporter.org

Прочитајте ЈОШ:

Данило Бојић вон Колашин: Амерички научник и српски патриота

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: