Веље муке вјеронауке

Пише: Максим Драшковић

Ко се то боји вјеронауке? Ко од ње бјежи као ђаво од крста? Да ли се треба бојати ње, или оних који се од ње боје?
Страх је урођено својство свакога живога створења. Само се безумници ничега не боје. Разумно и божије створење нема, ама баш ниједног разлога да се боји вјеронауке. Напротив, сасвим је разложно и природно бојати се оних који се вјеронауке боје – баш као што је природно да се човјек једино боји Бога и онога који се Бога не боји, а људи не стиди.
Безбожника и антихриста је одувијек било. Бог свакоме дао слободу да бира – или ће да корача Његовим путем, или ђавољим, да буде вјерник, или невјерник.
Нијесу тек тако, стари, мудри и побожни људи говорили ономе ко скрене с Божијег пута, или учини какво непочинство – Никаква вјеро! У свакоме времену је било и једних и других. Но, непогрешиво се чини да је ово наше вријеме надмашило свако ђавоље вријеме. Никад као у данашњици није се живјело у оним, Андрићем посвједоченим временима, али не оним Аникиним, већ оним ” у којима памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати”.
“Не бојим се од вражјега кота… но се бојим од зла домаћега”. Ненадна рана најјаче боли. Знали смо да су против вјеронауке они безбожници и вјероломници, које смо оне, све је очигледније залудње, “двадесете године” отријебили “као губу из торине” (или, како се чини, само заблуђено мислимо да смо је отријебили). Али, ево се испоставља (такође све очигледније) да су управо они који су на власт долепршали на крилима и таласу те, бојим се пирове побједе – сада и против вјеронауке, и српскога језика, и српске цркве, и Русије и свега онога што је требало да значи повратак благодети и вриједности српскога бића и рода, а и свеукупног православља, хришћанске вјере, као и свих других вјероисповијести које чине вјековну Црну Гору. Кажу да треба да будемо стрпљиви, да није прави тренутак, да не таласамо… иако је искуствено познато да – ко одгађа, тај га не погађа. Пустахије нијесу одгађале, него су вјековну Црну гору суновратиле и крвоток јој пресврнуле истога трена кад су то обећале туђину.
Ови, не само што одгађају, него су, претворивши побједу народа у своју личну и окупивши се у поприличан политички бућкуриш, а заогрнувши се именом и пројектованим циљевима обезбожене, морално посрнуле и, све су прилике, у сваком смислу на пропаст осуђене Европске уније, обезбјеђујући притом и обећавајући народу привидно економско благостање – занемарили и још више урушавају све оне духовне вриједности – прошлост, традицију, културу и свеукупно вјековно биће Црне Горе. Заборавили су оне вриједности без којих се, ако
желимо сачувати себе и своје име, не иде у будућност. (Не сви наравно – има ту истинских и честитих вјерољуба и родољуба, који, као “једна сламка међу вихорове” не могу пуно тога учинити и много чему одољети.) Збринули су у своје редове, што свјесно, што несвјесно, прелетаче и лажне покајнике тридесетгодишњег диктаторског режима и гаје притајену гују у њедрима. Стари депеесовски и дукљански кадар и даље коло води и таласа.
Тако се, лише часних појединаца и странака, подређујући све оне праве и богомдане вриједности себичном и ускогрудом утемељењу сопствене власти, моћи и масти – одричу себе, па и вјеронауке и самога Бога. Дижу грешни глас и заробљену руку против вјеронауке, без које ће нам се(ко год које вјере био, и шта год ко мислио) у нашим школама и друштву у цјелини дешавати све оно назадно и антиваспитно, па чак и криминално, а генерације ће нам све више срљати у моралну пропаст.
А, с друге стране, послушнички и ропски понизно, подржавају и изгласавају богохулне и неприродне законе о истополним браковима и изопаченим склоностима, слободама и скаредностима које потиру оно што је природно и дато божјом промишљу и рођењем, а не безбожним и неприродним опредјељењем.
Кажу да имају право да буду невјерни, што им наравно нико не ускраћује. Али, зашто онда они ускраћују право онима који су вјерни да се у својој школи васпитавају и образују у духу хришћанских и свакој другој вјери примјерених вриједности?
Ако појам – вјера означава увјерење у истинитост нечега (како се та ријеч појмовно тумачи), зар и у сложеници – увјерење није садржан појам – вјера, односно вјеровати? Како онда човјек, као словесно биће, може да ни у шта не вјерује и олако пориче да је вјерујуће створење? Да ли знате некога ко не зна, или неће да каже које је вјере?Заправо, вјерује и он, само то не примјећује, или то неће. Самом употребом ријечи – вјера, он пристаје и посредно признаје да вјерује, али у све друго, само не у Бога.
Они који су против вјеронауке у школи, итекако, када им то одговара, вјерују, рецимо, у вјерске празнике, празнују их и опуштено се изодмарају. А каткад, за сваки случај, помало стрекну и оду у Цркву (понекад је то само ради јава и гласа и да се тамо виде) и ипак удахну мало боговјере и вјеронауке.То су најчешће они дводупићи, тјелесни и морални, који све прилагођавају својим интересима. Таквима, умјесто светог Символа вјере, приличи “Символ невјере”, који би за њих, да Бог опрости, требало овако да гласи:
Вјерујем у једнога Црнога Ђавола, Богохулитеља. Творца зла и на небу и на земљи и свега грешнога и хулитељскога.
И у једнога Сотону Грешнога, сина ђавољег. Злорођеног од Злаоца ван свих вјекова.
У Мрак од Мрака, Врага истинитог од Врага истинитог. Рођеног и за зло створеног. Једносуштног Ђаволу, кроз кога је сво зло постало.
Који је против нас вјерника и против нашега спасења дозлопутао из Пакла и злородио се од Злодуха Ђавољег и блудне жене Демона и постао Злотвор.
Који је против нас у лику Понтија Пилата издао и распео Господа, не вјерујући у Његово васкрсење у трећи дан по писму, и да ће се узнијети на небеса и сјести с десне стране Оца. Да ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да Његовом царству неће бити краја.
Ја вјерујем у Злога Духа, Демона, смртотворног који од Ђавола исходи. Који се са Ђаволом и Ђавољим Сином поштује и Идолом слави. Који је говорио кроз лажне пророке – У једну безбожну, расколну и богохулну Јазбину. Исповиједам једино богохуљење за призивање грехова. Чекам грешну смрт у вјечном огњу Пакла – Амин!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: