“Сваке године његове смрти се сјете непријатељи и ми, његова породица.
Ма колико Срби имали власти – за њих 12.9. не представља повод за сјећање.
Сјећа га се и народ који чини Отаџбину.
Живиш, тата…”
Овакву опомену српском роду, написао је велики син, свог великог оца, протојереј ставрофор Дарко Ристов Ђого прошле године уочи годишњице његове смрти.
Ова његова кратка цртица опоменула је све Србе и наш портал, да се сјетимо великог имена српског новинарства и родољубља Риста Ђога.
Ове године га се сјећамо на дан његовог рођења, на празник Света Три Јерарха.
Ристо Ђого са синовима, Дарком и Марком
Ристо Ђого рођен је Света Три Јерарха, 12.2.1956. године у Калиновику а од друге године живота до почетка рата живио је у Сарајеву, гдје је завршио студиј журналистике.
Као студент радио је у омладинском листу ,,Наши дани”. По дипломирању
1978. године, прешао је на Радио-Сарајево, гдје је радио до 1992. године.
За петнаест година бављења новинарством Ђого је прошао све облике професионалног ангажмана, од послова новинара – сарадника, до водећег уредника и главног и одговорног уредника медија.
На Радио-Сарајеву Ђого је обављао функцију главног одговорног уредника Актуелно-информативног програма у вријеме када је управо информативни програм Радио-Сарајева због својег високог квалитета и изузетне професионалности доживио највећа признања у медијском простору бивше Југославије. Категорије објективности, непристрасности и високе професионалности Ђого је задржао у континуитету од почетка избијања ратних сукоба на простору бивше Босне и Херцеговине.
Драстична одступања од такве уређивачке политике и слом свега онога што се називало објективним новинарством нагнали су Ђогу да напусти Радио-Сарајево и све своје потенцијале стави у службу успостављања равноправности и права на истину у информативном простору бивше Босне и Херцеговине и Југославије. У историји медија, Ђого је оставио неизбрисив печат једног од утемељивача националних медија на просторима бивше Босне и Херцеговине, као један од првих новинара Српске новинске агенције и један од оснивача и уредника Српске радио-телевизије. Био је први предсједник Удружења новинара Републике Српске. Смрт га је затекла на дужности главног и одговорног уредника Телевизије Републике Српске. Својим професионалним и људским ангажовањем у одбрани егзистенцијалних интереса и права српског народа. Ристо Ђого трагично је изгубио живот у ноћи између петка и суботе 9. и 10. септембра 1994 год. код хотела Видиковац у близини Зворника.
Ристо Ђого је оставио неизбрисив траг у укупним настојањима стварања српске државе на овим просторима.
Губитком Риста Ђоге најшири аудиторијум остао је без свог омиљеног уредника Дневника, а они који су с њим радили и сарађивали без изузетног колеге и пријатеља.
Биографија преузета са Фејсбук странице Музеј стварања Републике Српске
4 thoughts on “Да се вјечно сјетимо: Велико име српског новинарства и херојства – Ристо Ђого”
Нека му је вјечни мир и спокој! Положио је свој живот у залог српске слободе. Пао је од руке фукаре, проклете, ненаједене, Оне која нас гура и дан данас у ропство западним геноцидашима.
Била ми је велика част што сам се у ратним данима дружио са најбољим новинаром, водитељем и уредником српских ТВ станица. А Ристо је то, несумњиво, био! Његово поентирање на крају Дневника, бескрајно духовито и убојито, остаће у нашој посрнулој професији за памћење. Једном сам и сам био жртва његове досјетке. На Ђурђев дану, слави Радио телевизије Српске, коју нијесам пропуштао, М. Миљанић, С. Јекнић и ја, запјевали смо уз гусле, у току “слободног програма”: “Ој, Алија, и Јајце је пало, узми оно што ти је остало!”
Тада сам рекао мом пријатељу Ристу: ” Надам се да ово неће бити у Дневнику?” Наравно – било је!
И није, уопште, чудно што је Ристова глава у Сарајеву била уцијењена колико и Радованова.
Када је Ристо, својевремено, под чудним околностима завршио живот у Зворничком језеру, у вријеме срамне Мирине блокаде РС, нијесам могао да пошаљем телеграм саучешћа породици великог пријатеља , а камо ли да дођем на сахрану!
Када сам, неколико мјесеци касније обишао ресторан на зворничком Видиковцу, мјесту Ристове погибије, схватио сам да Ристо, без нечије “помоћи”, није могао стићи до Дрине… Породица и пријатељи знају, боље од мене, колико сам у праву…
Слава му и хвала за све што је учинио за професију које би се, као и ја, данас стидио и за Српску, којом би се, као и ја, поносио!
Нека му је вјечни мир и спокој! Положио је свој живот у залог српске слободе. Пао је од руке фукаре, проклете, ненаједене, Оне која нас гура и дан данас у ропство западним геноцидашима.
Врхунски новинар!
Србин!
Патриота!
Коцкаста Арканова глава није могла да пређе преко оног интервјуа, па је лудак одлучио да му “помогне” на Видиковцу!
Вјечнаја памјат!
Била ми је велика част што сам се у ратним данима дружио са најбољим новинаром, водитељем и уредником српских ТВ станица. А Ристо је то, несумњиво, био! Његово поентирање на крају Дневника, бескрајно духовито и убојито, остаће у нашој посрнулој професији за памћење. Једном сам и сам био жртва његове досјетке. На Ђурђев дану, слави Радио телевизије Српске, коју нијесам пропуштао, М. Миљанић, С. Јекнић и ја, запјевали смо уз гусле, у току “слободног програма”: “Ој, Алија, и Јајце је пало, узми оно што ти је остало!”
Тада сам рекао мом пријатељу Ристу: ” Надам се да ово неће бити у Дневнику?” Наравно – било је!
И није, уопште, чудно што је Ристова глава у Сарајеву била уцијењена колико и Радованова.
Када је Ристо, својевремено, под чудним околностима завршио живот у Зворничком језеру, у вријеме срамне Мирине блокаде РС, нијесам могао да пошаљем телеграм саучешћа породици великог пријатеља , а камо ли да дођем на сахрану!
Када сам, неколико мјесеци касније обишао ресторан на зворничком Видиковцу, мјесту Ристове погибије, схватио сам да Ристо, без нечије “помоћи”, није могао стићи до Дрине… Породица и пријатељи знају, боље од мене, колико сам у праву…
Слава му и хвала за све што је учинио за професију које би се, као и ја, данас стидио и за Српску, којом би се, као и ја, поносио!