Велики рат – култура сјећања

др Предраг Зеновић

Ако су француски аналисти били у праву, свака прича о историји је у ствари прича о нама. Култура памћења и сјећања су, уколико овај став доведемо до крајности, увијек нове интерпретације историјског. Такав је и Први свјетски рат. Стогодишњи рат сјећања након Великог рата говори о нашем схватању историје, њене улоге у изградњи европских националних митова и великих повијесних наратива.

Велики наративи су, по природи тотализујући, како објашњавају постмодернисти. Тако је и са наративом Великог рата. Међутим, ако се овом историјском проблему приступи из мултиперспективне и мултидисциплинарне историје могућности за интерпретације су веће, а за ревизије мање. Мултиперспективност подразумијева да о рату мислимо из различитих перспектива: географских (вернакуларна, регионална, национална, европска, свјетска), из перспективе онога што би, рјечником Доминика Моизија била геополитика емоција (кривац, побједник и жртва) али и мултиперспективног гледања на свијет из личне или групне субјективности (родна, национална, класна итд.).

Мултидисциплинарност историје нас учи да историја није само историја ратовања, него и друштвена историја, историја идеја, културних политика, економије, свакодневице, идеала и вјеровања. Белицистичке историје су редукција стварности и негација човјечности.

Вратимо се територијалним перспективама. Први свјетски рат је за Боку био прилика за вјековима жељено уједињење са јужнословенским народима, она је и прије уједињења представљала својеверсну Југославију у малом, као резултанта двају доминантних култура, Источног и Западног хришћанства. За Црну Гору, овај сукоб је значио, осим пораза у рату у којем је досљедно бранила савезничку стратегију, губитак готово једновјековне de facto међународно признате државности. За Србију, државу побједницу и балкански Пијемонт билo je прилика за остварење националних циљева о животу свих Срба унутар једне српске или југословенске државе. Политичке, историјске и националне димензије ових простора биле су конгруентне само у најширем смислу. За Европу, рат је био крај једне лијепе епохе започете завршетком француско-пруског рата (1870/71), али и суноврат просвјетитељских европских идеја. Хемингвеј, Штајн, Ремарк, Шпенглер и Елиот пјесници су новог духа времена, којe заудара на трулеж европске цивилизације.

Рат се мора гледати из перспективе побједника и пораженог. Посебно ако се уважи хуманистичко становиште да је сваки рат, за сваког, погубан. Да је рат економски погубан, било је становиште доминантно почетком XX вијека, које се наивно уздавало у моћ трговине већ стасалог капиталистичког свијета. Ако се свијет и даље дијели на побједнике и поражене онда се рат није ни завршио. Ако се историјски субјекти доживљавају као фиксирани, непромјењиви, да ли онда вријеме и историја уопште имају икакав смисао? Овдје се посебно треба узети у обзир питање кривице, које се у случају Вељег рата, онда, а и понегдје данас, тежи приписати Младобосанцу и Србији. Срећом, великани историје попут Фрица Фишера „из пораженог табора“ чојски одбацују ревизионизме ове врсте. Кривица је проблематичан појам моралне филозофије. Припада човјеку, људима, али не и нацијама. Зато се Версајски мир, као макета нове Европе, кроз тзв. „Клаузулу о ратној кривици“, као реваншистички мир суновратио у нацистички реваншизам након свега двије деценије. Трагизам Првог свјетског рата је у томе што се из истог научило мало.

Коначно, теоријски свијет данашњице обогаћен је за перспективе о којима стара историографија није водила пуно рачуна. Уосталом, историја је прича и о нама данас. Први свјетски рат је, као мушки изум, по свему судећи, измијенио демографску слику Европе, увео жене и дјецу у фабрике и посредно убрзао процесе феминистичке еманципације. Нису ни све класе остале невине. Европска социјалдемократија показала се немоћном да заустави индустријско-капиталистичку машинерију у металном оклопу империјализма. Жоресов пацифизам је пао пред општом мобилизацијом и плаћен је главом.

Овако сагледан Велики рат нам се може учинити и већим него што јесте посебно када се узму у обзир све могуће варијације на тему, интерпретације и матрице разумијевања. Већина европских народа није бирала рат и зато је побједа у њему утолико славнија и часнија. Но, херојска славодобитност не смије нипошто да пребрегне ужас рата као људског искуства и сјећање на славне претке не огријеши заборавом њихове патње и страдања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: