Велика српска сликарка Надежда Петровић умрла је на данашњи дан

На данашњи дан 3. априла 1915. године у Ваљеву, умрла је велика српска сликарка Надежда Петровић.

Ликовни критичари сматрају је зачетником модерног српског сликарства, а њене слике, од којих су међу најзапаженијим „Ресник“, „Нотр Дам“, „Аутопортрет“, „Булоњска шума“, сврставају се међу најбоља дјела у српској ликовној умјетности.

Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године. Породица је имала 13 дјеце, од којих је девет преживјело – Надеждин најмлађи брат био је познати српски књижевник Растко Петровић.

Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је 1891, а 1892. године полаже испит за наставника цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. Од 1898. године је на школовању у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Надежда Петровић је 1900. године излагала на првој самосталној изложби у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену.

Са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.

Од 1904. године ангажује се у отаџбини на Првој југословенској умјетничкој изложби, оснивању „Ладе“ и Првој југословенској умјетничкој колонији /Сићево, Пирот, 1905. године/. Бавила се и ликовном критиком.

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба „Ладе“, Изложба југословенске колоније 1907, Изложба српског уметничког удружења 1908, Друга самостална изложба у Љубљани 1910, исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић, наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму и многим другим.

За кратак живот од непуне 42 године, Надежда Петровић је успела да створи богат сликарски опус и у исто време активно учествује у реализацији идеје југо-словенства. На оба плана, која су у њеном животу подједнако важна и међусобно се преплићу, учинила је толико да је друга половина 20. века, као велико откриће које за живота није имала, подигне на пиједестал једне од најважнијих и највољенијих сликара на Балкану.

Жељна знања и политичког ангажмана, Надежда је успела да од себе створи хероја и врхунског сликарског мајстора који у патријахалну Србију доноси модерну уметност у домену сликарства.

Одлучна у свом ставу да се посвети сликарству Надежда не ствара своју породицу. Ако се и површно пређе преко њене биографије стиче се утисак да и није било времена за породични живот.

Позната је по сликању портета а посебно своје сестре Анђе за коју каже да је најлепша и најпаметнија и да је њен лик мек, нежан, лирски, пастелних боја које идеализују, светлост раширену до титравости…

Рођена у породици интелектуалаца, Надежда није имала проблема да оствари своју жељу да буде сликарка. Отац Димитрије био је учитељ цртања, љубитељ уметности, познавалац историје, начелник пореске управе, а као радикал и страствени заговорник идеје о уједињењу јужних Словена у једну државу. Њена мајка Милева је учитељица, у роду је са Светозарем Милетићем, а ујак је предавао цртање у Великој школи. Њихов породични пријатељ био је познати сликар Ђорђе Крстић ( 1851-1907 ).

Надежда је запослена, што је за оно време била реткост када су у питању жена и изузетно образована у време када већина жена у Србији није ни писмена.

Надеждино сликарско умеће не зауставља се на знању стеченом дипломом за наставника цртања, већ даљим учењем код професора Кирила Кутлика и Ђорђа Крстића. Потом учи у приватној школи Антона Ажбеа и школи познатог професора Јулијуса Екстера у Минхену. Као жена, није имала право да се упише на Академију. Ипак, своје сликарско умеће довела је на ниво врсног академског сликара. Диплому стечену код професора Ажбеа верификовала је и Академија. У Минхену се сусреће са многим сународницима, јер се већ тада наши студенти из Беча селе на студије у Минхен, који ће јој постати пријатељи и са којима ће сарађивати. Потом следе многобројна путовања на којима виђа слике познатих сликарских мајстора симболизма, сецесије, импресионизма, постимпресионизма. Била је на изложби Матиса а верује се да је видела и слике Мунка.

Привремено и са прекидима доселила се у Париз (од 1910. до 1912.год. ) где је такође учила. У Паризу је живела у атељеу Ивана Мештровића. Њих двоје узајамно су се ценили као уметници.

У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године.

Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године од пјегавог тифуса, а била је на дужности добровољне болничарке.

У Чачку се од 1960. године одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: