Велика – колијевка васкрслих

Пише: Немања Савић

Велика, село или капетанија, метох или насеље, колективна гробница или колективно памћење!? Или све побројано, а можда и више од тога!?

Велика се први пут у историјским изворима помиње у Светостефанској хрисовуљи, само успут, да би се омеђиле друге територије. Конкретно се помиње у Дечанској хрисовуљи, када ју је краљ Стефан Дечански приложио својој задужбини као метох. Изгледа је “благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља“ још у XIV вијеку, пророчки, више духовно него економски, желио да овај простор трајно веже са својом задужбином, а самим тим и својом судбином, односно судбином читавог народа.

И од тада, па до данашњег дана, није се десила већа историјска олуја, а да макар њен мали дио није захватио и Велику. А Велика се, и онда када је нестало и Краљевства и Царства, и хрисовуље и светородне лозе, када је златно доба слободе замијенило ропство, држала исто као и у XIV вијеку, достојно и непоколебљиво.

И узалуд су ту достојанственост покушавали да сломе паше и бегови; послије сваког напада, упада или казнене експедиције Велика је била још достојанственија, постајући у очима својих непријатеља неосвојива тврђава чије зидине досежу до самог неба.

Тајну тврђаве чували су њени темељи. Осим љубави према своме роду и огњишту, вјере у Бога и идеале чојства, успомена из прошлости и живог сјећања, у темеље те тврђаве уграђивали су Величани и своје кости и душу. И, сваки пут када је непријатељ покушао да уништи Велику, њени неимари уграђивали су себе у њу. 

Остали су, у тој тврђави, животима исписани историјски догађаји. И, колико год се они разликовали, заједничка им је патња, страдање, борба против зла и скоро митска непокоривост; памти Велика од времена Светога Краља до данас. Памти Велика и Велику сеобу са Чарнојевићима, доба зулума и ропства, али и дане Величке капетаније и Берлинског конгреса, отварања школа и објављивања рата далеком Јапану. Најпоносније Величко сјећање свакако је оно из друге деценије XX вијека, период Балканских ратова, када је Велика од бедема Црне Горе постала капија слободне Метохије. Памти Велика Први свјетски рат и Албанску голготу, као и дочек Краља Александра.

Да постане Велика, требали су јој, дакле, вјекови. А да постане оно што је данас, био је довољан један дан, 28. јул 1944.године.

Само дан раније, Велика је великодушно и пријатељски, гостољубиво и комшијски, онако како су то дозвољавале ратне прилике, дочекала изасланика; изасланика који је увјеравао Величане да ће све бити у реду и да ће војска само проћи кроз Велику; изасланика који ни сам није вјеровао у оно што говори. Пренио је и пријетњу, да ће им, уколико сјутра не буду код својих кућа спалити кућу и окућницу. Знао је изасланик и праву одлуку оних који су га послали, и дуго пребирао по глави ту мисао, али она није хтјела и није смјела да изађе напоље.

Тог 28. јула, дан у Велици је почео као и сваки други. Сунце је, излазећи полако изнад Чакора, најављивало ведар дан. И ништа, осим неке злокобне тишине, није најављивало олују која ће доћи. Тишину је прекинула изненадна бука. Старије Величанке су само одмахнуле руком, говорећи да то грми тамо преко Виситора, и да можда дан ипак неће бити ведар. И, још баке нијесу успјеле да унучадима објасне своја метеоролошка искуства (која су се углавном темељила на гледању у небо и посматрањ у облака) олуја је већ ушла у Велику. Тада су схватили, не грми на небу, него на земљи; не сјеку муње облаке, већ војска гази земљу.

А то није била војска, већ невојска (зликовачка банда) састављена од есесоваца, волунтара и балиста, чије оружје нијесу биле пушке и бомбе, већ мржња, нож и бензин; невојска, јер ниједна војска себи за непријатеља не може имати дјецу, жене, труднице, старе и непокретне.

Та невојска имала је 28.јула само један задатак: да изврши покољ цјелокупног становништва Велике а саму Велику избрише из топографије овог краја. Имала је, дакле, задатак противан свим правилима ратовања, хуманитарном праву и моралним канонима човјечанства.

Прихватили су, и извршили задатак; на најсвирепији могући начин, убијено је, или боље речено, мученичком смрћу умрло преко 500 Величана. Убијана су дјеца. Њихово безбрижно дјетињство и игру прекидали су убоди ножем, пуцњи у чело, бацање у ватру… Њихов плач, посљедњи врисак и дозивање мајке одјекивао је Великом до Чакора, а одатле до самог неба. Тај звук смрти је био толико снажан и болан, да су заплакали и Серафими и Херувими.

Труднице су убијане двапут. Прва смрт је била најтежа могућа смрт, јер су злочинци убијали нерођене; убијали су људску суштину и Благослов. Злочиначки је гријех још већи, јер малим анђелима нијесу дозволили да виде љепоту овог свијета. У оном кратком периоду, од првог убода ножа у утробу до бацања у ватру, нерођени су успјели да виде само наличје пакла. Друга смрт, иако мученичка, долазила је као ослобођење. Ослобођење и највећа радост. Након своје смрти, могле су мајке коначно у рајским вртовима бити са својом нерођеном а убијеном дјецом, далеко од сваког зла.

Величке дјевојке су примјер како за губитак части дјевојачке не постоји оправдање; оне су је сачувале у најгорим условима и најтежим мукама. Душу су испуштале објешене, одране коже, спаљене или искасапљене, али част нијесу дале.
Старице су стајале достојанствено, чекајући храбро и тихо да злочиначки нож или метак дође до њих. Поједине су молиле. За живот. Не свој. Молиле су за животе најмлађих. Ниједна молба није изречена до краја. Прекидао би је ударац кундаком и звук ломљења костију лобање. Милости није било.

Злочинцима је најтеже падала „борба“ са старим Величанима. Најтеже, јер су испред себе имали хероје; најтеже, јер су испред хероја долазили до самоспознаје колике су кукавице. А старинама, прекаљеним ратницима, који су за слободу више ратовали него у њој живјели, теже од самог злочина и смрти нејачи падало је сазнање ко су злочинци. Зато су молили, савјетовали и прекоравали. Своје молбе и прекоре ниjeсу изрицали због страха од смрти. Те молбе и прекори долазили су из чојства старина. Покушали су да заштите злочинце од њих самих. Знале су, мудре старине, да они не убијају Величане, већ братску љубав; да не спаљују нејач, него своју част; да злочиначка кама не пробија само срца цивила већ и њихово достојанство. Узалуд су им јунаци говорили да распоривањем благословених утроба распорују и насљеђе свога потомства. Прекоравали су, јер су знали да је терет злочина претежак, и за појединца, али и за читав народ (па макар он био и супериоран).

28. јула, и природа се промијенила. Сунце, које обасјава и гледа овај свијет од Постања, постидјело се своје свјетлости. Пожељело је да никад више не сија, јер није успјело да освијетли Величку таму. Чакор је својим четинарима наредио да поцрне а на своје врхове је навукао црну маглу, као корету, што је изгубио Величане, своје господаре и слуге. Величка ријека је поринула. Поринула је од туге и стида што својом водом није успјела да угаси велики пламен. Поринула је, јер није хтјела да из Велике носи Свету крв Светих мученика. Поринула је, јер је њено корито било мало да прими велику притоку суза.

Олуја је напустила Велику исто онако како је и дошла, остављајући за собом смрт, рушевине, пламен, пустош, крв, унакажена тијела… остављајући за собом злочин. А када злочин настаје?

Злочин настаје онда када људи дозволе да им мрачна копрена зла овлада разумом и чулима; када љубав у својим срцима замијене мржњом; када у другом човјеку не виде човјека него жртву; када својом душом не славе живот него прижељкују смрт; када забораве да само част и брука живе довијека а да је овај живот само тренутак у вјечности и пут ка вјечности; када се умјесто стварањем баве рушењем; када их умјесто Светих Књига воде мрачне идеологије; када ратом на мир јуришају; када забораве на Бога и Његову љубав и правду…

Злочин у Велици је специфичан и по своме трајању. Он се није завршио 28. јула 1944. године када су злочинци напустили Велику. Он је наставио да траје. Само су виновници и методе биле другачије. Виновници су наступали под плаштом социјалистичке власти. Тамо гдје су стали злочинци, наставио је нови режим; злочинци су убили преко 500 Величана, а власт је покушала да убије истину о злочину. Покушај убиства истине је извршен, ни мање ни више, него уз штамбиљ Државне комисије за утврђивање злочина, или боље речено, Државне комисије за минимализовање и сакривање злочина.

Велички мученици су постали жртве братства и јединства. И, у братству и јединству нема ништа спорно, само, злочин брата нема, а јединство се не гради на мржњи, него љубави. И тако, уз сагласност државне власти, покољ у Велици је умјесто у историјске читанке и уџбенике остављен у усмено предање; умјесто у колективно памћење, склоњен је у колективни заборав; умјесто у свијест, одлуком „другова“ потиснут је у подсвијест не само преживјелих и потомака жртава, него читаве југословенске и свјетске јавности.

Данас, можемо са сигурношћу рећи да злочинци, осим злочина, нијесу постигли ништа: жртве нијесу уписане само у књиге мртвих већ у диптих Светих; Велика не само да није избрисана са топографске карте ових простора већ је постала дио топографије Небеског Царства; убиством дјеце нијесу убили нове генерације; Велика није постала мјесто пустоши већ мјесто сабрања…

А величина Велике јесте у ономе шта је она нама. А она нам је нада. Нада да се такав злочин никад више нигдје на земаљској кугли не понови; нада да смо из прошлости научили оно без чега не можемо у будућност; нада да ће једног дана, неки нови Вили Брант доћи овдје и клекнути пред жртвама.

Велика нам је и опомена да никад не смијемо заборавити злочине, јер заборављањем постајемо саучесници; опомена да не дозволимо себи да нам било која идеологија води срце и разум; опомена да не мрзимо, него волимо. Велика је и велики симбол страдања нашег народа.

Остаје нам, дакле, Велика. Као тврђава. Неосвојива. Неосвојива, јер су од 28. јула 1944. године њени темељи на небу. А оно чему су темељи на небу, не може срушити ниједна сила на земљи. Нека је Слава и хвала Величким мученицима.

Прочитајте још:

Древни српски манастири: Манастир Дуга

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: