Величанствено је и тешко бити Србин, уз све заблуде и странпутице које су нас опет водиле ка Царству Небеском и Христу Богочовјеку

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Не зна човјек шта да каже када види слике ове наше дјеце на коју су пуцали Шћипетари у сред нашег Косова и Метохије… Ту људско, заиста, запире познање. Бог да укријепи душе добре. Јесмо ли свјесни да је увијек такав српски Бадњи дан? Да је слобода коју имамо у Српској – тешком муком изборена? Да је она у колонизованој али несмиреној Србијици у ужем смислу ријечи – и даље залог овнове, ако се вратимо Христу? Да је ова смјеса борбе и мира у Црној Гори – још мало одмора, да покажемо своје лице, лице неподјељених Срба? Знамо ли да су сви наши Божићи од вијека такви – да једни страдају, други се брину, трећи славе – а у ствари, сви Срби, без разлике, у свесрпском Отачаству, позвани да знамо да су Васкрсења не бива без Крста и да су је наша правда на Косову закопана?

Зато је сваки мој Божић – сјетна радост и радосна сјета, страдање у слављу и слава Христоликог страдања.

Да, зато је величанствено и тешко бити Србин, уз све заблуде и странпутице које су нас опет водиле ка Царству Небеском и Христу Богочовјеку.