Veći dio profita strani investitori ostavljaju u Srbiji

S početkom investicionog ciklusa 2015. godine započeo je važan trend — strani investitori svake godine veći dio svog profita ostavljaju u Srbiji, reinvestiraju, a manji dio isplaćuju u vidu dividendi, saopšteno je iz Kabineta guvernera Narodne banke Srbije.

Naravno, potpuno je jasno da strani investitori u Srbiju ne dolaze da bi popravili ekonomije zemlje-domaćina, podigli nivo standarda njenih građana niti opšte blagostanje. Cilj im je profit.

Prema podacima Narodne banke Srbije, preduzeća i banke u stranom vlasništvu su, od 1.628,5 miliona evra, koliko je iznosila njihova ukupna dobit (reinvestirana i isplaćena) ostvarena za devet mjeseci 2019. godine, iz Srbije iznijele, u vidu dividendi, 709,5 miliona evra (43,6% dobiti).

Više od polovine (56,4%) profita strani investitori ostavljaju u Srbiji

Od ovog iznosa, reinvestirano je 919 miliona evra (56,4% dobiti). Iz NBS su saopštili da je slična situacija bila i prethodnih godina, kada je oko 60% dobiti reinvestirano u Srbiju, prenosi Sputnjik.

Srbija je u poslednjih pet godina zabilježila znatan priliv stranih direktnih investicija. Od početka 2015. godine zaključno sa septembrom 2019. godine, priliv stranih direktnih investicija u Srbiju iznosio je 13,2 milijarde evra, pri čemu su investicije rasle iz godine u godinu. Prošle godine, strane direktne investicije iznosile su 3,5 milijardi evra, pri čemu su 2,2 milijarde bile usmerene u izvozno orijentisane sektore.

„Ako se ima u vidu visok priliv stranih direktnih investicija u izvozno orijentisane sektore sasvim je razumljivo i da profit ovih kompanija konstantno raste. „Ovakva kretanja ukazuju na povjerenje stranih vlasnika u srednjoročne i dugoročne perspektive rasta i razvoja srpske ekonomija“, smatraju u NBS.

Treba reći i da je od 2016. godine država subvencionisala 82 projekta sa 230 miliona evra. Krajem septembra ove godine „Nova ekonomija“ je pisala da je država (Srbija) zadužena sa više od 100 miliona evra obaveza, koje u narednim godinama treba da isplati kao podsticaje stranim investitorima. Kako kažu, obimne subvencije investitorima imaju i dodatni negativni efekat na deficit budžeta i na javni dug. Osim toga, isplate se ugovaraju u tranšama, pa se terete i budžeti za narednih nekoliko godina sa ugovorenim isplatama po više desetine miliona evra godišnje.

Subvencije investitorima kritikovao je i Fiskalni savjet, tvrdeći da su efekti subvencionisanih investicija veoma diskutabilni. I Fiskalni savjet i mnogi ekonomisti ukazuju da ne postoji nikakva studija o analizi efekata subvencionisanja, niti komparativna studija o uslovima poslovanja. A uz to, postojeći privredni subjekti dovode se u krajnje nepovoljni položaj prema investitoru koji dobija od države preferencijalne uslove, i to ne samo kroz novčani podsticaj, već i kroz izgradnju proizvodnih kapaciteta, uz izdavanje u zakup po privilegovanim cijenama.

Činjenica je, takođe, da nema ni studije koja bi pokazala da (li) je neka država uspjela bez subvencija i ostalih olakšica da privuče strane investitore i ubrza svoj ekonomski razvoj. Srbija, uostalom, nema ni strategiju ekonomskog razvoja zemlje.

O vukovima i ovcama

U svojoj analizi u Politici „Kada vukovi brinu o ovcama“, Nebojša Katić konstatuje da je poslednjih pedeset godina kapitalizam funkcionisao na proklamovanoj doktrini po kojoj korporacije imaju samo jedan zadatak, a to je da brinu o dobrobiti akcionara.

Podsjećajući da je najpoznatija argumentacija za ovakav stav data daleke 1970. godine kada je čuveni ekonomista Milton Fridman objavio tekst u „Njujork tajmsu“ pod naslovom „Socijalna odgovornost biznisa je da uvećava profit“, u kome insistira da korporacije, praveći profit, nemaju nikakvu drugu odgovornost osim da poštuju osnovna društvena pravila — zakone i etičke uzanse. Ako direktori akcionarskih preduzeća baš žele da se igraju socijalne odgovornosti i da budu galantni prema spoljnim akterima, oni to mogu da rade samo svojim ličnim novcem. U tom kontekstu, dobrovoljna davanja korporativnog novca za „više ciljeve“ predstavlja oblik neovlašćenog samooporezivanja.

Katić komentariše da se „od Fridmanovog teksta do danas, svijet dramatično promijenio, ušavši u period koji neki teoretičari nazivaju hiperglobalizacijom“. Jureći za profitom, korporacije su izmiještale pogone po svijetu, tražeći što jeftiniju radnu snagu. I niko se nije previše sekirao što je odlazak velikih preduzeća iz matičnih država često za sobom ostavljao ekonomsku i socijalnu pustoš. Tvrdilo se da će moć tržišta riješiti i te, kao i sve druge probleme i neravnoteže.

Velike korporacije jače od malih država

Ogroman novac trošen je za političko lobiranje i za finansiranje institucija koje su u javnoj sferi promovisale interese najbogatijih. Pažljivo je stvaran zakonski i intelektualni ambijent u kome korporacije mogu da rade šta požele — da ne plaćaju poreze, da zapošljavaju i otpuštaju radnike pod uslovima koje samo one diktiraju, da rade u deregulisanom ambijentu i da ne daju ni pet para za ekološke ili socijalne posledice onoga što rade. Riječju, najveće korporacije su postale jače ne samo od malih država, već i od onih najmoćnijih“, piše Sputnjik.

U Srbiju, doduše, ne dolaze najveće svjetske korporacije. Bar ne direktno. Eventualno preko svojih filijala. Kako kaskamo sa ekonomskom tranzicijom propustili smo šansu da privučemo neku veliku stranu kompaniju koja bi podstakla razvoj domaće privrede i koja bi, bez obzira na to što bi im cilj bio da iskoriste državne subvencije, jeftiniju radnu snagu i ostale povlastice, zaista donijela profit i Srbiji.

Najsvežiji primjer je da njemački „Folksvagen“ neće doći ni u Srbiju ni u Bugarsku ni u Rumuniju već će, kao javljaju odlično obaviješteni njemački mediji, graditi novu fabriku u Turskoj — ili je uopšte neće graditi.