Вечерас у 19 часова промоција пјесме о јунаку са Кошара – Предрагу Пеђи Леовцу!

„Пред вама је пјесма о овом великом човјеку-јунаку, витезу метохијских међа, поносу пљеваљског краја, икони Отаџбине“.

Овим ријечима најављен је скори излазак видео спота и пјесме посвећене хероју с Кошара Предрагу-Пеђи Леовцу, на страницу Културног центра који носи његово име.

Аутори напомињу да им намјера није била да пјесмом искажу све оно што је био и што јесте Пеђа, јер је то просто немогуће.

Предраг-Пеђа Леовац, официр Војске Југославије, погинуо је 14. априла 1999. године, у Бици на Кошарама.

„Наша жеља је да вам овим путем укажемо на лик и дјело Предрага Пеђе Леовца, да вас подстакнемо да сами сазнате што више о њему, и да вам на његовом беспрекорном примјеру укажемо на прави пут истинског родољубља“, наводе.

Нумеру посвећену Предрагу-Пеђи Леовцу отпјевала је Бранка Зечевић, на текст Александра Тошића. Музику је радила Олга Јанковић, аранжман Александар-Саша Маговчевић и Ненад Грковић.

Спот је снимио „Иванград студио“.

„ЗНАШ ЛИ РЕЋИ КО ЈЕ ПЕЂА?!“ Предраг Пеђа Леовац (1975-1999)

– Након завршетка гимназије у родним Пљевљима, уписује Војну академију у Београду. По завешетку Академије, војнички пут га води на свето Косово. Бива распоређен у Приштински корпус, 125. моторизовану бригаду, 53. гранични батаљон.

-На земљи на којој је српска историја добила свој смисао, земљи на којој српско срце најјаче куца, млади потпоручник стасавао је у витеза свога рода, достојног славе српског оружја и части српског имена.

– Пеђину људску величину најбоље нам описују ријечи његових другова: „ПЕЂА ЈЕ БИО НАША САВЈЕСТ!“

– Какав човјек, такав и јунак – једном ријечју ВИТЕЗ! Након што је рањен на Свету Петку 1998. године, Пеђа је превезен у Београд на ВМА, гдје му је констатован троструки прелом вилице. Иако од последица рањавања није могао ни да се храни нити да говори, Пеђа је инсистирао да се врати кући у родна Пљевља, а своју жељу исписао је на цједуљици и предао своме оцу Милу, који је дошао да га обиђе. Вративши се у свој завичај, хранећи се на сламчицу, Пеђа почиње да прикупља снагу, како би се вратио својим друговима на нашем Космету. Недовољно опорављен, напушта свој дом у фебруару 1999 године. На растунку, мајци Милици обећава да ће, уколико се икад врати, кући дојахати на бијелом коњу. Вративши се својој војсци, прво је од надређиних тражио пушку коју је носио приликом рањавања. Како је она била остала у минском пољу, Пеђи је понуђена друга пушка. Он је то одбио, вратио се у неочишћено минско поље и тамо пронашао своју пушку! Са том пушком је и погинуо 14. априла 1999. године, при покушају заузимања врха Маја Глава. Имао је 23 године и 4 мјесеца.

– У тренутку погибије, Пеђа је око врата носио ланчић који је био родитељски поклон. На ланчићу су се налазили крстић и мала икона Пресвете Богородице. Снајперски хитац, који је Пеђу кроз смрт послао у вјечност, прекинуо је тај ланчић, који је био Пеђина последња одбрана… – Када су после Пеђине смрти допремљене његове ствари, отац Миле је у корици ратне забиљешке свога сина пронашао 340 марака, на којима је било назначено „ЗА НЕ ДАЈ БОЖЕ“. То је био новац који је отац Миле дао Пеђи када је кренуо на Војну академију. Дакле, прошло је пуних 5 година а да нити један једини фенинг тог новца Пеђа није потрошио. – За свог кратког али великог живота, Пеђа је заслужио Орден за заслуге у одбрани и безбедности I степена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: