Све већи број грчких медија у последње вријеме пише да је патријарх Вартоломеј направио велику грешку давајући Томос украјинским расколницима и да сада те чињенице постаје свејстан и званични Фанар. Вартоломеј тражи начин да исправи своју грешку која је веома нарушила његов ауторитет на међународној арени.
Вартоломеј почиње да признаје чињеницу да пројекат стварања некаконске структуре у Украјини није успио, јер Украјинци нису оправдали његове жеље и планове
Дозволите ми да прво направим краћи и неуобичајен увод.
Човјек до спознаје долази искључиво на дава начина, надахнут сатанском енергијом или Духом Светим. И у сваком тренутку, од постања до свршетка света, он је под утицајем та два извора, са могућношћу његовог слободног избора – којем царству ће се приволети.
Можда би могли рећи да до спознаје долазимо умом, кроз анализе узрок-посљедица, плус минус, калкулацијом. Искључиво на такав начин спознаје долазе невјерујући интелектуалци. Она је ограничена оквиром у чијем простору су конкретне чињенице и видљиви узроци. И духовном спознајом, гдје рјешење не долази никаквом калкулацијом, већ од једном, потпуно и тачно, Духом Светим захваљујући.
Зато интелектуалци у преломним временима, која не дају унапред чињенице, па ни најаве, буду изненађени великим догађајима и не могу их предвидјети. Они их тек са појавом првих чињеница и кад се суштински догађају почну одвијати, са гордошћу тумаче и анализирају.
Само духовном спознајом (Духом Светим вођени) могу се предвидјети суштински процеси и велики догађаји који нису ни почели да се одвијају.
У том смислу добар је примјер, везан за ЕУ. Невјерујући интелектуалци дуго времена причали су хвалоспјеве о ЕУ, уопште не размишљајући о њеном краткорочном животу (у данашње вријеме то постаје видљиво). А они, са другом врстом спознаје, на славама, пијацама, говорили су док Србе пусте да уђу у ЕУ, она ће се распасти.
Зашто сматрам важним мишљење које говори о две врсте спознаје? Зато што духовна спознаја, Духом Светим вођена, даје нам снагу вјере… да издржимо и највећа страдања, да у срце примимо Оног који је Истина, Пут и Живот. И зато се на њу окомио свијет, и атакује она страна надахнута духом нечастивог, омаловажавјући је и покушавајући је уништити анестезирањем душе.
Зашто је важно да разобличимо дјеловање Ватикана и ону страну која жели да разбије религије, да одвоји људе о Цркве Христове?
Зато што се човјек спасава кроз Цркву и она је гаранција да постоји Царство Небеско и Ад вјечни. Овакав увод сам направио, како би још више уочили оно вредно шта бранимо, кад нам је нападнута Црква. Ми бранимо могућност нашег спасења, слободном вољом бирамо Пут, Истину и Живот. А од кога је све то нападнуто? Па од веома моћне и лукаве стране која готово да влада свијетом, а надхнута је и подстрекивана духовима нечестивог. У служби те стране су владе многих држава, многе међународне организације. Та страна образује генерације људи. Образује и нашу дјецу која онда прихватају лаж за истину. Прихватају илузију место стварну љубав и живот. На тој страни је и Ватикан. Не знам кад је прешао на ту страну, или можда никад није ни прелазио, већ га је створила та страна, како би се лажно представљајући, човјека који жели задовољити душу љубављу и надом у вјечни живот, повео у смрт, анестезирајући му душу. Да је то тако може се видјети кроз стање у које је упао западни човјек и то на простору гдје је активно дјловала Римокатоличка црква, односно Ватикан. Поред човјека који је уведен у безнађе и објектима Римокатиличке цркве су промијенили намјену, и то у пивнице, такозвана позоришта, дискотеке.
Скоро да је Ватикан одрадио свој задатак на Западу – анестезирао је душу човјека, који сада живи у привиду, илузији или потпуном безнађу.
Сада Ватикан прелази на тежи задатак, да изазове расколе у Православљу, и зато приступа лукавије.
Екуменизмом уништава суштину Цркве Христове и све цркве жели да поведе ка свом циљу – крајњи циљ је да уништи човјека по Божијој Благодати и створи свог налик човјека.
Стога, знајући да имамамо моћног и најлукавијег непријатеља који напада суштину нашег живота и највиши смисао – могућност да се спасемо, од огромне је важности да Православље збије редове. Да и ако је било „испада“ у неким Патријаршијама, од њих да не чинимо непријатеље и да не подстичемо да пређу на другу страну. Најбољи примјер за то је давање Томоса украјинским расколницима од стране Патријарха Вартоломеја. Али Богу је све могуће, и ако му се искрено молимо, све се може исправити. И као да је тај процес сагледавање поласка погрешним путем отпочео.
Све већи број грчких медија у последње вријеме пише да је патријарх Вартоломеј направио велику грешку давајући Томос украјинским расколницима и да сада те чињенице постаје свејстан и званични Фанар. Вартоломеј тражи начин да исправи своју грешку која је веома нарушила његов ауторитет на међународној арени.
Вартоломеј почиње да признаје чињеницу да пројекат стварања некаконске структуре у Украјини није успио, јер Украјинци нису оправдали његове жеље и планове.
И остале Грчке помјесне цркве које су под директним притиском патријарха Вартоломеја признале украјинске расколнике такође увиђају своју грешку која је била лакомислено донесена уз грубо нарушавање канонског поретка православне цркве.
Садашња ситуација јавно показује апсолутну исправност одлуке српске патријаршије и патријарха Порфирија који су од самога почетка указивали на погрешност одлуке патријарха Вартоломеја да украјинским расколницима поклони Томос о самосталности.
Украјински расколници нису нигдје добро дошли. Од њих се ограђују такорећи сви архијереји помјесних православни цркава (избјегавају да служе заједно са њима Свету Литургију) – па чак и оне грчке цркве које су их признале.
Негативна пракса давања Томоса украјинским расколницима покушана је да буде пренесена на балтичке земље, гдје су неки расколници видјели могућу шансу за формирање нових расколничких структура у овим земљама по украјинском сценарију.
Вартоломеј видјевши погрешност својих одлука, које су разбиле јединство православних цркава покушава да преко других помјесних православних цркава исправи катастрофалну ситуацију и због тога озбиљно размишља да повуче Томос од украјинских расколника.
Било би веома добро када би нека од помјесних православних цркава, на пример Јерусалимска патријаршија покренула иницијативу помирења међу православним црквама што би у крајњем случају поново довело до саборног јединства Православља у цијелом свијету.
Крајње је вријеме да се у духу хришћанске љубави и саборности учине конкретни напори да канонски поредак буде основа враћању дијалога и помирења међу православним црквама.
Извор: naukaikultura.com
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Дирлевангерова бригада , такође позната као 2. СС-Штурмбригада Дирлевангер (19. децембар 1944),
или 36. Вафен гренадирска дивизија СС-а ( немачки : 36. Waffen-Grenadier-Division der SS ),
или Црни ловци ( немачки : Die schwarzen Jäger ), била је јединица Вафен-СС-а током Другог светског рата .
Јединица, названа по свом команданту Оскару Дирлевангеру , састојала се од осуђених криминалаца, других затвореника и неких добровољаца.
Првобитно формирана од осуђених криволоваца 1940. године и прво распоређена за борбу против побуњеника против пољског покрета отпора ,
бригада је служила у немачкој окупираној Источној Европи , са посебно активном улогом у антипартизанским операцијама у Белорусији .
Јединица се сматра најбруталнијом и најозлоглашенијом јединицом Вафен-СС-а, а њени војници су описани као „идеални геноцидни убице који нису ни давали ни очекивали милост“.
Јединица се сматра најозлоглашенијом јединицом Вафен-СС-а у Пољској и Белорусији, и вероватно најгором војном јединицом у модерној европској историји у погледу криминала и окрутности.
Током својих операција, јединица је учествовала у масовним убиствима цивила и починила друге злочине у немачкој окупираној Источној Европи.
Стекла је репутацију међу Вермахтом и официрима Вафен-СС-а због своје бруталности.
Оличење је била „антипартизанска активност на Источном фронту која је произашла из слике лова и анимализације непријатеља“.
Jединица је континуирано вршила садистичке акте насиља, мучења, силовања и убистава, и уживала је у пљачки где год су ишли, чак и убијајући једни друге током пљачке.
И сам Дирлевангер је често тукао и убијао своје војнике, посебно када му се нису допадали.
Према француском историчару Кристијану Инграу , Дирлевангерова јединица је починила најгоре злочине Другог светског рата,
док је амерички историчар Тимоти Снајдер приметио да су починили више злочина него било која друга јединица.
Јединица је убила најмање 30.000 и могуће преко 120.000 цивила само у Белорусији.
Неколико немачких команданата и званичника покушало је да уклони Дирлевангера из команде и да распусти јединицу, али су моћни покровитељи унутар нацистичког апарата заштитили Дирлевангера и интервенисали у његово име. Између осталог, јединица је учествовала у разарању Варшаве крајем 1944. и у масакру у Воли над више од 50.000 становника Варшаве у августу 1944. током Варшавског устанка – као и у бруталном сузбијању Словачког националног устанка од августа до октобра 1944. године.
Истоимену Дирлевангерову бригаду предводио је ветеран Првог светског рата и стални преступник , Оскар Дирлевангер, сматран аморалним насилним алкохоличарем, описан је као „најзлији човек“ у руководству СС-а и вероватно најсадистичкији командант Другог светског рата. ]
Након што се 1913. године пријавио у немачку војску као митраљезац, Дирлевангер је служио у XIII (Краљевском Виртембергском) корпусу, где је напредовао до чина поручника и добио Гвоздени крст првог и другог реда током Првог светског рата.
Придружио се Фрајкорпсу и учествовао у гушењу Немачке револуције 1918–19 .
Након што је 1922. године дипломирао на Гете универзитету у Франкфурту , стекавши докторат из политичких наука, радио је у банци и у фабрици трикотаже.
До 1923. године придружио се Нацистичкој партији . Године 1934. осуђен је на две године затвора због „доприношења делинквенцији малолетника са којим је био у сексуалној вези“ и због крађе државне имовине.
Осуда је довела до његовог искључења из Нацистичке партије (али му је дозвољено да поново поднесе захтев за чланство).
Убрзо након пуштања на слободу, Дирлевангер је поново ухапшен због сексуалног напада и послат у концентрациони логор у Велцхајму .
У очају, контактирао је свог старог друга из Првог светског рата, Готлоба Бергера, који је тада био виши нациста и тесно сарађивао са рајхсфирером СС-а Хајнрихом Химлером .
Бергер је искористио свој утицај да помогне Дирлевангеру да се придружи Легији Кондор , немачкој јединици која се борила у Шпанском грађанском рату (1936–1939).
По повратку у Немачку 1939. године, Бергер је помогао Дирлевангеру да се придружи Општој СС јединици (генерал СС) са чином СС- Оберштурмфирера .
Средином 1940. године, након инвазије на Пољску , Бергер је организовао да Дирлевангер командује и обучава војну јединицу осуђених криволоваца за партизански лов ( Bandenbekämpfung ).
У марту 1940. године, Адолф Хитлер је примио писмо од супруге члана партије Стари борци , која је открила да је њен муж ухапшен и осуђен због криволова у једној од немачких националних шума.
Ухваћен је у лову без дозволе или дозволе, што је озбиљан прекршај.
Жена је, у својој очајничкој молби, преклињала Хитлера да ослободи њеног мужа.
Предложила је да га пошаљу на фронт како би повратио своју част, верујући да ће му такав чин омогућити да се искупи и врати част.
Готлоб Бергер је током испитивања пред Међународним војним трибуналом открио да је писмо било главна основа за оснивање јединице .
Специјална Дирлевангерова бригада дугује своје постојање наређењу Адолфа Хитлера издатом 1940. године, док је кампања на Западу још увек трајала.
Једног дана Химлер ме је позвао и рекао ми да је Хитлер наредио да се сви мушкарци осуђени за криволов са ватреним оружјем, који су [тренутно] у затвору, прикупе и формирају у специјални одред.
То што је Хитлер уопште имао тако помало необичну и натегнуту идеју је због следећег разлога: пре свега, он сам није волео лов и није имао ништа осим презира према свим ловцима.
Кад год је могао, исмевао их је.
Након разматрања захтева наведеног у писму – и под утицајем сопствених ставова о криволову – Хитлер је одлучио да усвоји концепт и трансформише га у стварну формацију.
Дана 23. марта 1940. године, саветник у Министарству правде у то време, Франц Гиртнер , примио је телефонски позив од Химлеровог ађутанта, СС-групенфирера Карла Волфа, обавештавајући их да је Хитлер одлучио да изда „условне казне такозваним ‘часним криволовцима’ и, у зависности од њиховог понашања на фронту, да их помилује“.
Послата је потврда Хитлерове наредбе у којој се наводи да криволовци, где је то могуће, треба да буду баварски и аустријски држављани, да не буду криви за злочине који укључују постављање замки и да буду уписани у стрељачке корпусе .
Људи су требали да комбинују своје знање лова и шумског заната слично традиционалним елитним стрелцима из Јегера са храброшћу и иницијативом оних који су добровољно кршили закон.
Крајем маја 1940. године, Дирлевангер је послат у Оранијенбург да преузме одговорност за 80 одабраних људи осуђених за криволов, који су привремено пуштени са казне.
Након два месеца обуке, одабрано је 55 људи, а остали су враћени у затвор.
Дана 14. јуна 1940. године, формирана је Wilddiebkommando Oranienburg („Јединица криволоваца из Оранијенбурга“) као део Вафен-СС- а и потчињена је 5. пуку СС-Тотенкопфа .
Химлер је поставио Дирлевангера за свог команданта.
Јединица је послата у Пољску где су јој се придружила четири подофицира Вафен-СС-а одабрана због њихових претходних дисциплинских досијеа и двадесет других регрута.
До септембра 1940. године, формација је бројала преко 300 људи.
Дирлевангера је Химлер унапредио у СС- Оберштурмфирера .
Са приливом криминалаца, нагласак на криволовцима је сада изгубљен, иако су многи бивши криволовци напредовали до подофицирских чинова како би обучавали јединицу.
Јединици су се придружили и они осуђени за друге злочине, укључујући криминално луде и хомосексуалце .
Од самог почетка, формација је привукла критике и од Нацистичке партије и од СС-а због идеје да осуђени криминалци којима је забрањено ношење оружја,
па самим тим и ослобођени регрутације у Вермахту , могу бити део елитног СС-а.
Пронађено је решење где је проглашено да формација није део СС-а, већ под контролом СС-а.
Сходно томе, назив јединице је промењен у Sonderkommando Dirlewanger („Специјална јединица Dirlewanger“).
У јануару 1942. године, ради обнављања снаге, јединици је овлашћено да регрутује руске и украјинске добровољце.
До фебруара 1943. године, број људи у батаљону се удвостручио на 700 (половина њих су били фолксдојчери ).
Поново је постала јединица Вафен-СС крајем 1944.
У мају 1944. године, 550 људи (Туркестанци, Волшки Татари, Азербејџанци, Киргизи, Узбеци и Таџици) из Остмузелманског СС пука придружено је Дирлевангеровој бригади.
Иако су други Страфбатајлони формирани како је рат одмицао и потреба за додатним људством расла, ове казнене војне јединице биле су намењене онима осуђеним за војне преступе, док су регрути послати у јединицу били осуђивани за тешка кривична дела као што су убиство са предумишљајем, силовање, подметање пожара и провала.
Дирлевангер им је пружио прилику да чине злочине у таквим размерама да је то чак изазвало жалбе унутар бруталног СС-а.
Историчар Мартин Виндроу их је описао као „застрашујућу руљу“ „кољача, одметника, садистичких кретена и отпуштених из других јединица“.
Неки нацистички званичници су романтизовали јединицу, посматрајући људе као „чисте примитивне немачке људе“ који су „пружали отпор закону“.