Васкрсења не бива без смрти

Пише: Милица Бакрач

Васкрсење Христово, најрадоснији хришћански празник. Дан пред чијом љепотом и добротом заборављамо све овоземаљске муке, патње и проблеме. Док бивамо запљуснути родбинским и пријатељским честиткама и благословима, да ли би ваљало да се запитамо, јесмо ли збиља „милостињу и веру везали о врат“, не испуштајући их са „таблице срдаца својих“, гдје год да смо бивали? Ако смо их везали, до ког празника ћемо их носити и хоће ли нам „отежати“?

Сва наша писма, поруке и преписке говоре како непрестано битишемо у „подвизима ка добру“. Како не ходимо ни десно ни лијево, већ једним, најбољим и најправеднијим путем. Ипак, у предвечерје Васкрса, зар не треба да се запитамо: да ли чинимо племенитости онолико „колико ко има снаге“ или само онолико колико морамо?

Ријечи су нам одабране, баш као око Божића или Савиндана. Некад раније, говорећи на једном јавном скупу запитах браћу и сестре у Христу: Ако смо Светосавци, као што записасмо да јесмо, хоћемо ли утјешити једни друге или ћемо о Светом Ђорђу потегнути копља и мачеве ријечи, као и сва разбраћена браћа и занемарити да нас иновјерне аждаје са свих страна вребају и мотре? А о Васкрсењу Христовом, да ли ће о том најрадоснијем празнику васкрснути наша жеља и воља, да помогнемо слабијем и старијем од себе? Ако смо Светосавци, а мнозина је чула да то јесмо, хоћемо ли о Видовдану жалити свога вида и помоћи слијепоме да дође тамо гдје је кренуо или ћемо га на пустој раскрсници оставити? Браћа и сестре не бијаху лијени! Не прође дуго, а они почеше да поручују једни другима, ко је коме грумен соли у виду, а ко коме у ранама. Допустише, да по ко зна који пут, будемо за и против некога и нечега. Изабрасмо неколико вођа, не размишљајући који је од њих слијеп, који је сакат или глув. Најрадије би се, због различитости, међусобно каменовали. Пошто је камење отежало, а у неким крајевима, остало је за земљу смрзнуто и везано, лакше им би да потегну ријечи. У неколико ријечи може стати довољно непоштовања, увреда и бола. За извињење и опроштај, обично понестане гласова.

Не желим да признам да смо то, ипак, МИ.

Вјеровала сам да смо заиста Светосавци, јер смо бесједили да то јесмо. Да се нећемо огријешити о српски језик и ћирилицу, потискујући их тамо, гдје им није мјесто. Да нећемо прећутати хромог Вука, вожда Карађорђа, старца Милију, слијепог Филипа, безвидну Живану и многе који нас, без очију, на штакама, са ранама и у мукама, уз Светога Саву уписаше у књигу рођених и великих народа.

Заклињали смо се да ћемо примити на себе грудобољу Тајновидца Цетињског, који записа да: „Васкрсења не бива без смрти“ и „да племе моје сном мртвијем спава“. Да нећемо пустити да ико угаси његову “Лучу”. Да ћемо је, колико смо кадри распламсати. Да нико неће разбити његово “Огледало”, јер ћемо у њему видјети само свој лик честитости. Да нико неће наудити његовом “Вијенцу”, и да га нипошто сами нећемо расплести.

Заклињали смо се често. Због крупница и ситница. Ми смо народ који се лако закуне. У ћивоте, у претке, у потомке, у крв, у вјеру, у име. Закунемо се гледајући у очи, да не трепнемо. У Космет. У крст. Пред иконом. Пред дјецом. Пред браћом. Пред свијећом. На гробу. Зором. Ноћу. О Видовдану. О Светом Сави. О Васкрсу… и? Кад схватимо да смо погазили Ријеч. Да смо погубили истину. Оћоравили правду. Згазили повјерење. Убили достојанство. Разочарали земљу. Продали вид. Обезглавили народ. Окрварили азбуку. Огријешили со и хљеб. Пољубили Јуду. Изневјерили покајање. Тада заћутимо. Нажалост, само кратко.

Оправдање нађемо у синтагми: Исто то се десило „том и том“. И он је рекао! Заклео се! Не једном, већ више пута, па што не бих могао и ја. Тада повјерујемо у сопствено преображење, спасење и васкрсење наше ријечи. А не знамо једно! Да би ријеч васкрснула, мора у њој бити бар кап причесног вина. Бар слово нафоре. Лаке ријечи не могу у Његов путир. Само је Он васкрсао да би нас спасао и сачувао.

Да би васкрсла ријеч, у њој мора да умре све оно што нам од Њега није намијењено.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: