Vaskrs srpskih junaka: Vojnici na Krfu nisu uzeli ni najmanju sitnicu, a da ne plate

Piše: Arčibald Rajs

Šta je učinila srpska država, neukroćena i neukrotiva u svojoj privremenoj prestonici i van svojih redovnih granica.

Ako se ispituje Krf pod ovim uglom, ono što se vidi, podiže duh. Sa svojom nečuvenom vitalnom snagom, Srbija je umela da stvori, u stranoj, nekada savezničkoj zemlji, jedan novi centar. „Grand hotel engleski“ uzet je pod kiriju i preobražen u vladin dom na kome se gordo vije neoskrnjena trobojna zastava. Tu se nalaze ministarstva, kao i ministarstvo starog borca Pašića, bivšeg diplomiranog studenta ciriške politehnike. Nekoliko ministarstava imaju svoje kancelarije u drugim zgradama. Većina ih je, ipak, udobno smeštena u ovom velikom zdanju čiji sopstvenik je interniran kao sumnjiv. Na nekoliko koraka dalje, mi nailazimo na jednu čudnu zgradu, pola od dasaka, pola od platna. To je štamparija zvaničnog srpskog lista „Srpskih novina“. Danju i noću slagači i mašine rade da ispošlju svuda po svetu i svakodnevno 10.000 primeraka ovog vrlo dobro uređenog lista u progonstvu.

Čudan udes je u tome faktu, da je na sto godina pre ovog privremenog progonstva prvi broj ovog lista bio štampan u Beču, danas neprijateljskoj prestonici! Gore u varoši nalazimo svuda po koju srpsku kancelariju i, svuda, susrećemo vojnike i građane iz Kraljevine Petra I. Pozorište je rekvirirano da služi za parlamenat predstavnicima Šumadije. Prisustvovao sam jutros jednoj sednici Skupštine i uveravam vas da prizor ovih predstavnika jednog naroda u progonstvu čini utisak. Mirni, pod predsedništvom jednog mudrog patriote, Andre Nikolića, poslanici su raspravljali i izglasali potrebne mere u sadašnjoj situaciji. Nije bilo prisutno do jedva četrdeset poslanika.

Francuske i srpske ili francusko-srpske patrole obilaze varoš, kad se spusti veče i bdiju nad njom. Na zanimljivom žargonu, srpski i francuski menjaju misli. To su prijatelji koji izlažu svoja lingvistička znanja. Ali ako njihov govor nije uvek pravilan i ako nisu uvek u saglasnosti sa primenom francuskih i srpskih gramatičkih pravila, oni su ipak apsolutno ubeđeni u jednu stvar, a to je da će pravo i sloboda odneti pobedu i da će, stoga, srpska zemlja biti oslobođena od ljage osvajača. I u tom času, Krf će ponovo postati svojina Grka koji će, nadajmo se, umeti dotle da se oslobode od gospodara podlaca.

Srpska vojska na Krfu imala je oko 200.000 ljudi na kazanu. Ipak, znatan broj ovih ljudi nije više bio sposoban za borce. Trebalo ih je kasnije upotrebiti u pozadini ili ih ostaviti u depoima Mikre i Severne Afrike. Povrh toga, među ovim ljudima na vojničkoj hrani, bilo je mnogo građana. Vojska koja je začudo brzo oporavljena i stavljena na noge, trebalo je da bude prevezena u Solun, gde je, međutim, general Saraj sa mnogo energije i veštine organizovao jedan ogroman koncentracioni logor.

Pitanje prevoza trupa bilo je trnovito. Sa očiglednom rđavom voljom, vlada grčkog kralja Konstantina i pod izgovorom neutralnosti njene zemlje činila je bezbroj teškoća saveznicima Antante. Ali francuska mornarica koja je vršila prevoz, likovala je nad svim teškoćama. Prvi transport krenuo je 21. aprila sa Krfa, a poslednji je stigao u Solun 19. juna 1916, a da nijedan brod nije potopljen i da nijedan čovek nije bio izgubljen.

Kad je vojska avetinja umakla iz albanskog pakla i stigla na Krf, bila je dosta rđavo dočekana od krfskog stanovništva, raspaljenog od nemačke propagande. Ali kad je polazila na front, ostavila je jednodušna žaljenja među tim istim stanovništvom. Srpski vojnici su se zaista besprekorno ponašali. Ulogoreni gotovo bez zaklona u početku i trpeći osetnu zimu te godine, oni nisu hteli da poseku ni jedno jedino drvo. Nikad nisu uzeli ni najmanju sitnicu, a da ne plate. A sve je od njih naplaćivano vrlo skupo i to menjajući njihove banknote od 10 dinara za tri drahme!

Najpre smeštena kod Soluna u logorima za spremanje, srpska vojska gura malo-pomalo svoje elemente na položaje na frontu.Tako su 16. avgusta 1916. srpske predstraže zauzimale liniju koja polazi od sela Ljumnice, ide rekom do sela Borislova, produžuje preko Zborskog, Kovila, Kukuruza, Čegan planine, Stare Popadije, Sative kose, prolazi zatim južno od Voštarana i Neokasia preko brežuljaka Vrbena i Kalenika, Kleštine, južno od Bufa, i ide rekom Bermanom jugozapadno od Prespanskog jezera, kotom 1.560 i selom Java-Babićem.

Bugarski Glavni Stan 17. avgusta, otpočeo je snažnu ofanzivu protiv rekonstituisane srpske vojske, ofanzivu čiji glavni udarac je upravljen protiv treće armije pod komandom generala Pavla Jurišića. Kao što sam kasnije saznao iz samih usta zarobljenika, Bugari su očekivali da nađu pred sobom jedino Francuze. Oni su bili užasnuti kad su videli pred sobom srpske pukove koje je obični redov kralja Ferdinanda smatrao da su zauvek uništeni.

Napadajući sa mnogo nadmoćnijim snagama nego što su bile srpske na mestima napada, Bojadžijev je imao u početku uspeha. Treća armija se morala povući i njeno krajnje levo krilo, koje je obrazovao vojvoda Vuk sa svojim četnicima, bilo je odsečeno. Ipak ovo lako prinudno povlačenje bilo je metodično, što je dozvolilo Glavnom Stanu da mu pošalje na vreme pojačanja. Neprijatelj je 29. avgusta bio definitivno zaustavljen, pošto je pretrpeo velike gubitke. Vuk sa svojim vernim četnicima probio se kroz neprijateljske redove i stigao u solunski utvrđeni logor.

Prividni uspeh Bugara početkom meseca avgusta 1916. bio je jedini koji je Ferdinand Krivokletnik imao da zabeleži na ovom frontu. Treba biti pravedan i priznati da se bugarska vojska vrlo hrabro tukla na Solunskom frontu, ali njena stvar je bila rđava i ona je bila nemoćna da se odupre vaskrslim srpskim junacima, koji su se borili za svoje pravo i za svoju slobodu. Polako, ali sigurno, ona je zatim išla iz poraza u poraz, pored silne pomoći koju su joj davali njezini austro-nemački saučesnici.

Petog septembra izdana je naredba da se sprema opšta ofanziva. Rumuni su bili ušli u rat i Saveznici hoće da olakšaju, ukoliko je moguće, svoj front, na zapadu privlačeći Austro-Bugaro-Nemce na Solunski front. Vojvoda Mišić komanduje prvom armijom, vojvoda Stepa Stepanović drugom i general Miloš Vasić trećom. Francuska pešadija i artiljerija pojačava srpsku vojsku.

Princ regent Aleksandar u zoru, 12. septembra, pošto se prekrstio, opalio je prvi topovski metak ofanzive koja je bila predigra sloma Bugara i njihovih austro-nemačkih saučesnika. Gorničevo je 13. septembra palo u naše ruke. To je bila oštra borba. Po pričanju zarobljenika, samo u jednom bugarskom puku, 1.500 vojnika je izbačeno iz stroja jedino artiljerijskom pripremom. Mnogobrojni mitraljezi, 29 topova, 50 municionih kara, i ogromno mnoštvo pušaka bili su plen pobedničke srpske vojske. Neprijateljski topovi, obrnuti na drugu stranu, gonili su Bugare koji su bežali prema Florinskoj ravnici.

(Novosti)