Васкрс српских јунака: Војници на Крфу нису узели ни најмању ситницу, а да не плате

Пише: Арчибалд Рајс

Шта је учинила српска држава, неукроћена и неукротива у својој привременој престоници и ван својих редовних граница.

Ако се испитује Крф под овим углом, оно што се види, подиже дух. Са својом нечувеном виталном снагом, Србија је умела да створи, у страној, некада савезничкој земљи, један нови центар. „Гранд хотел енглески“ узет је под кирију и преображен у владин дом на коме се гордо вије неоскрњена тробојна застава. Ту се налазе министарства, као и министарство старог борца Пашића, бившег дипломираног студента циришке политехнике. Неколико министарстава имају своје канцеларије у другим зградама. Већина их је, ипак, удобно смештена у овом великом здању чији сопственик је интерниран као сумњив. На неколико корака даље, ми наилазимо на једну чудну зграду, пола од дасака, пола од платна. То је штампарија званичног српског листа „Српских новина“. Дању и ноћу слагачи и машине раде да испошљу свуда по свету и свакодневно 10.000 примерака овог врло добро уређеног листа у прогонству.

Чудан удес је у томе факту, да је на сто година пре овог привременог прогонства први број овог листа био штампан у Бечу, данас непријатељској престоници! Горе у вароши налазимо свуда по коју српску канцеларију и, свуда, сусрећемо војнике и грађане из Краљевине Петра И. Позориште је реквирирано да служи за парламенат представницима Шумадије. Присуствовао сам јутрос једној седници Скупштине и уверавам вас да призор ових представника једног народа у прогонству чини утисак. Мирни, под председништвом једног мудрог патриоте, Андре Николића, посланици су расправљали и изгласали потребне мере у садашњој ситуацији. Није било присутно до једва четрдесет посланика.

Француске и српске или француско-српске патроле обилазе варош, кад се спусти вече и бдију над њом. На занимљивом жаргону, српски и француски мењају мисли. То су пријатељи који излажу своја лингвистичка знања. Али ако њихов говор није увек правилан и ако нису увек у сагласности са применом француских и српских граматичких правила, они су ипак апсолутно убеђени у једну ствар, а то је да ће право и слобода однети победу и да ће, стога, српска земља бити ослобођена од љаге освајача. И у том часу, Крф ће поново постати својина Грка који ће, надајмо се, умети дотле да се ослободе од господара подлаца.

Српска војска на Крфу имала је око 200.000 људи на казану. Ипак, знатан број ових људи није више био способан за борце. Требало их је касније употребити у позадини или их оставити у депоима Микре и Северне Африке. Поврх тога, међу овим људима на војничкој храни, било је много грађана. Војска која је зачудо брзо опорављена и стављена на ноге, требало је да буде превезена у Солун, где је, међутим, генерал Сарај са много енергије и вештине организовао један огроман концентрациони логор.

Питање превоза трупа било је трновито. Са очигледном рђавом вољом, влада грчког краља Константина и под изговором неутралности њене земље чинила је безброј тешкоћа савезницима Антанте. Али француска морнарица која је вршила превоз, ликовала је над свим тешкоћама. Први транспорт кренуо је 21. априла са Крфа, а последњи је стигао у Солун 19. јуна 1916, а да ниједан брод није потопљен и да ниједан човек није био изгубљен.

Кад је војска аветиња умакла из албанског пакла и стигла на Крф, била је доста рђаво дочекана од крфског становништва, распаљеног од немачке пропаганде. Али кад је полазила на фронт, оставила је једнодушна жаљења међу тим истим становништвом. Српски војници су се заиста беспрекорно понашали. Улогорени готово без заклона у почетку и трпећи осетну зиму те године, они нису хтели да посеку ни једно једино дрво. Никад нису узели ни најмању ситницу, а да не плате. А све је од њих наплаћивано врло скупо и то мењајући њихове банкноте од 10 динара за три драхме!

Најпре смештена код Солуна у логорима за спремање, српска војска гура мало-помало своје елементе на положаје на фронту.Тако су 16. августа 1916. српске предстраже заузимале линију која полази од села Љумнице, иде реком до села Борислова, продужује преко Зборског, Ковила, Кукуруза, Чеган планине, Старе Попадије, Сативе косе, пролази затим јужно од Воштарана и Неокасиа преко брежуљака Врбена и Каленика, Клештине, јужно од Буфа, и иде реком Берманом југозападно од Преспанског језера, котом 1.560 и селом Јава-Бабићем.

Бугарски Главни Стан 17. августа, отпочео је снажну офанзиву против реконституисане српске војске, офанзиву чији главни ударац је управљен против треће армије под командом генерала Павла Јуришића. Као што сам касније сазнао из самих уста заробљеника, Бугари су очекивали да нађу пред собом једино Французе. Они су били ужаснути кад су видели пред собом српске пукове које је обични редов краља Фердинанда сматрао да су заувек уништени.

Нападајући са много надмоћнијим снагама него што су биле српске на местима напада, Бојаџијев је имао у почетку успеха. Трећа армија се морала повући и њено крајње лево крило, које је образовао војвода Вук са својим четницима, било је одсечено. Ипак ово лако принудно повлачење било је методично, што је дозволило Главном Стану да му пошаље на време појачања. Непријатељ је 29. августа био дефинитивно заустављен, пошто је претрпео велике губитке. Вук са својим верним четницима пробио се кроз непријатељске редове и стигао у солунски утврђени логор.

Привидни успех Бугара почетком месеца августа 1916. био је једини који је Фердинанд Кривоклетник имао да забележи на овом фронту. Треба бити праведан и признати да се бугарска војска врло храбро тукла на Солунском фронту, али њена ствар је била рђава и она је била немоћна да се одупре васкрслим српским јунацима, који су се борили за своје право и за своју слободу. Полако, али сигурно, она је затим ишла из пораза у пораз, поред силне помоћи коју су јој давали њезини аустро-немачки саучесници.

Петог септембра издана је наредба да се спрема општа офанзива. Румуни су били ушли у рат и Савезници хоће да олакшају, уколико је могуће, свој фронт, на западу привлачећи Аустро-Бугаро-Немце на Солунски фронт. Војвода Мишић командује првом армијом, војвода Степа Степановић другом и генерал Милош Васић трећом. Француска пешадија и артиљерија појачава српску војску.

Принц регент Александар у зору, 12. септембра, пошто се прекрстио, опалио је први топовски метак офанзиве која је била предигра слома Бугара и њихових аустро-немачких саучесника. Горничево је 13. септембра пало у наше руке. То је била оштра борба. По причању заробљеника, само у једном бугарском пуку, 1.500 војника је избачено из строја једино артиљеријском припремом. Многобројни митраљези, 29 топова, 50 муниционих кара, и огромно мноштво пушака били су плен победничке српске војске. Непријатељски топови, обрнути на другу страну, гонили су Бугаре који су бежали према Флоринској равници.

(Новости)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: