Истина о Мамули

Кривотворење истине и историје дубоко вријеђа и иритира потомке истинских бораца и страдалника разних ратних логора због чега су дуго патиле и њихове породице. Па неко од потомака мора реаговати на исти начин отвореним писмом које свак може прочитати и оцијенити ко је какав борац.

Пише: Васко Костић

Кривотворење истине почело је Оснивачком скупштином УБНОР-а у Тивту поруком да УБНОР наставља дјело СУБНОР-а, који се, наводно, борио за Суверену Црну Гору, Оснивачка скупштина УБНОР-а је отворена црногрским барјаком без тробојке и без симбола НОР-а уз сепаратистичку химну. Напротив, истински борци гинули су за зајединчку државу под геслом „братство и јединство“. Какав оснивачки такав је и наставак рада показао да је УБНОР полуга ДПС-а и још један инструмент за нову подјелу, овог пута борачке организације (СУБНОР-а), По томе УБНОР нема морално право да заступа све борце НОР-а Боке, а још мање све напаћене сужње казамата Мамуле, јер се нико од тих мученика није борио и страдао за тада непознату суверену Црну Гору. Историја свијета, па и острва Мамуле, не почиње комунистима из НОР-а, па ни исто таквом политиком ДПС-а (разбијача СУБНОР-а). Прије учесника НОР-а, логораши Мамуле били су часни активни и резервни официри бивше Краљевине Југославије који су одбили да остану у војној служби непријатеља.
 
Још раније, почетком Првог свјетског рата, први логораши Мамуле били су припадници тада грубо растурене СРПСКЕ НАРОДНЕ ГАРДЕ – КОТОР, али и други угледни патриоти Боке, највише Срби. По томе, Меморијални музеј на Мамули, ако га буде, не би могао бити само о логорским жртвама из НОР-а, а да се робијаши Мамуле прије њих и не помињу. Као да их није ни било.

Историја Луштичког „Кружног острва“ много је старија је од тврђаве на њему, која није грађена да буде затвор и мучилиште патриота. Опет највише Срба. Грађена је, као и читав систем трвђава око Боке, да штите Боку и Бокеље од свих незваних уљеза у Боку насрталих и са мора и са копна  Док није било тврђаве, острво је било дио Луштице у сваком погледу: географски, историјски, политички и имовинско-правно. Од владавине Немањића када је Бока била главна српска лука, Луштичко полуострво је припадало Михољском збору, као дијелу Михољске метохије (црквена имовина епископског манастира Св. Арх. Михаила на Михољ. превлаци).

За чије личне интересе се ово ради?

Тако је било и касније када је Луштица имала своју општину и печат, док је нису укинули. То нису урадили ни Млечани за четири вијека влада-вине у Боки, ни Аустријанци за још један вијек, ни низ краћих владавина: Напо-леона, Мусолинијевих фашиста, Хитлерових нациста, па и Краљевине Југославије. Учинили су то поратни комунисти да развласте старосједиоце којекаквим експропријацијама, национализацијама, конфискацијам и у ту сврху створеним тзв. „Морским добром“. А шта је било тако оствореним капиталом? Трага нема, бар да шира јавност зна. Сада је на реду да ту уврсте и Кружно острво.

Прије укидања Луштичке општине Кружно острво су користили сви Луштичани као заједничку комуницу и одмориште рибара и помораца. Такве су биле и друге комунице: рибњаци, шуме, пашњаци, плаже и читава морска обала до измишљања „морског добра“, чиме су потопљени у дубине заборава појмови: Михољски збор, Михољска метохија, Михољска превлака, а са њима и њихови културно-историјски значаји. Данас није потребно бити мудрац да би му постало јасно зашто је то урађено, на чију штету и за чије личне интересе.

Када је главна ријеч о острву Мамули, употпуњење знања тражи отварање странице још старије прошлости. Чак од почетка историјске епохе, у Луштици,за луштичко Кружно острво везан је јаки култ, који се протегао до данашњих дана, (Видјети текст „Култ богиње Дафине“ у збирци „Приморске легенде“ Титоград. 1989. стр. 24-26.) Ријеч је о морској нимфи Дафини (или Дафни) заштитници улаза у Црнодубоку ријеку (Боку). У народу Боке уздигнута је до богиње, јер је (по траговима античке легенде) претворена у ловорику, миришљаву биљку отпорну на утицај мора. којом је била обрасла Луштица (па и њено острво). Та- мо се ловорика, исто као маслина, сматра светим растињем. Са њим су се за Божић китиле куће, бадњаци и Божићно дрво (умјесто јелке) а њено мирисно лишће (умјесто сламе) посипано је по свих просторијама куће. Разлог за овакав „настанак“ ловорике, по старој бокељској легенди, посљедица је забрањене љубави морске нимфе са Богом сунца Аполоном који је сваког  ведрог јутра извиривао иза високих врхова Ловћена и првим зрацима обасјавао и миловао велико полуострво Луштицу, најсунчанији дио Боке па је по таквом луштрању (гланцању) и добио старо народно име Луштрана.

На њеном западном крају Аполон  је прво озрачио Кружно острво на коме је Дафина у свом склоништу, великој шкољки, очекивала појаву Аполона да му покаже прстен. Знајући за луштичку легенду, тиватска умјетница Нела Турин, створила је  двије веће слике, спојене у једну.

 
Детаљније у поменутом извору „Култ богиње Дафине“, који је био инспирација и конструктору кружне тврђаве у облику прстена. И то се мора знати и уврстити у нематеријалну културно-историјску баштине, да се зна чија је баштина и какве ће користи имати Луштица и Кртоли, односно Михољски збор, од острва и тврђаве, обзиром да о судбини Мамуле сада одлучују Влада Црне Горе и ОРАСКОМ.  
Потискивање историјских топонима и замјењивање новим без икаквог смисла, као што је „Ластавица“, фалсификовање је и назива и историје. Тога је у Боки много, нарочито у подручју Михољске метохије.

У више прилика је реаговано против тога, али никога није брига да се са тим прекине и фалсификати отклоне. Напротив.

Најстарији и прави назив (значи историјски) је „Кружно острво“ што има логике, насупрот „Ластавици“. Да је бар „Галеб“, „Делфин“, „Дафина“, Корњача“, „Ловор“, „шкољка“ или „шкољ“ (острво). Или било што друго што има везе са морем. Ластавицу за име острва могла је измислити само особа која је бркала сличне ријечи: „rondoni“ (кружно) и „rondine“ (ласта). Доказ за то може се наћи у многим језицима латинског коријена. Рјеђе у српском језику, па су скениране три реченице из једног извора: „Повјерљиво. Црногорска врховна команда. УТВРЂЕЊА У БОКИ КОТОРСКОЈ…“ (Цетиње, 1914. стр. 7, 29. и 33.) У првом скенер-уломку пише ћирилицом „острво Рондони“, а наредна два лаиницом „Scoglio Rondoni“.

Ко је измислио појам Ластавица?

Ко је побркао или измислио појам Ластавица? Одговор је: То су доктори наука, аутори и одговорни уредници ИСТОРИЈСКОГ ЛЕКСИКОНА ЦРНЕ ГОРЕ (Подгорица, 2006.) Као што се види на брзину ствараног пред референдумом за интерес политике а не науке и истине. На стр. 851. 4-тог тома су двије истоимене одреднице MAMULA. У оба текста су грешке у имену острва, па  умјесто да се научно исправе, оне се папагајски понављају и откривају ко је одговоран за ширење заблуда.
   
Прва одредница MAMULA односи се на острво а друга на ствараоца тврђаве.
 
За очување аутентичности, тј. истине, грешка се мора исправити и престати понављати само „Мамула“ намјером да се изгуби лично име великог конструктора и стваратеља низа трвђава. Не само на Кружном острву него и на низу других локација у Боки и око ње, па да се то значајно културно-историјско наслијеђе припише ко зна коме, а не ономе коме припада.

То скривано име је чисто српско. Лазар по највећем српском националном великану и светитељу Цару Лазару Грбљановићу, рођеном у Грбљу близу  Михољске Метохије. Ако се негдје и помене име Лазар уз презиме Мамула, тешко је наћи гдје се каже да је он Србин из Лике, а и то је важно рећи када се трага за истином о острву „Мамули“. Посебна је и дуга прича колико је заслугом барона и генерала Лазара Мамуле, осим тврђава направљено у Боки путева, бистијерни, чак и школа, каноника, регулисано бујица итд. Толико да заслужује да му се уз презиме помиње и име. Нарочито у званичним актима.

Историчаре изгледа не интересује ко је својим рукама и својим знањем градио ломљеним каменом све те велике тврђаве и друге објекте, па се тиме не баве. За разлику од њих, у круговима грађевинских инжењера је било о томе расправа па је за велике грађевинске подухвате остала велика потражња за вјештим мајсторима у раду са ручно обрађиваним каменом, а то су прије свега Херцеговци, рођени на камену, расли на њему и од њега живјели преносећи вјештине млађима у дугом низу генерација, нарочито кружних објеката који су најтежи за градњу каменом. Још прије аустријскијх инжењера, и Млечани су ангажовали Херцеговце који су  још раније учествовали су у градњи Свјетског чуда, манастира на Метероима у Тесалији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: