Васиљевић о Плишаној револуцији 1991: Желели смо да живимо, а осећали смо да нам Милошевић то одузима
Фото: данас.рс/принтскрин
Као студент прве године Факултета драмских уметности отишла сам на демонстрације тог 9. марта, са колегама, сестром, другарицама.
Неки од наших професора су били на тераси Народног позоришта те смо се и ми, ни сама не знам како, нашли тамо. Када је Вук Драшковић завршио говор, хтели смо да изађемо из позоришта, већ је почела туча демонстраната и полиције. Сузавац на све стране, успели смо да се сакријемо у неком улазу у Доситејевој. Те ноћи Милошевић је извео тенкове на улице, а сутрадан је на факултету група студената одлучила да се придружимо демонстрацијама. Тако сам се нашла на Теразијској чесми, имала сам фотоапарат и сликала сам све – објашњава за Данас Сузана Васиљевић, саветница председника Србије за медије, како се нашла у групи организатора Плишане револуције 1991. године на Теразијској чесми.
Напомиње да чак мисли и да је говорила студентима ФДУ тада на Теразијској чесми, а када се бирала делегација за преговоре са Милошевићем, неко је предложио да и она иде са њима као представник ФДУ.
„Професор Мићуновић је водио нас, студентску делегацију, на Андрићев венац: мене, Жарка Јокановића, Тику Арсића, Зорана са Филозофског, а у пратњи је био и новинар Зоран Петровић Пироћанац. Сећам се, дан је био сунчан, прозори те сале у којој нас је Слоба примио били су отворени, напољу се чуло „Слобо, Садаме“. Ја сам га питала како се осећа док му педесет хиљада младих, његових студената то узвикује, он је одмахнуо главом и рекао: „Не чујем ја ништа.“ Седео је сам преко пута наше делегације, Пироћанац је предложио да неко седне са његове стране, да не буде ми сви наспрам њега самог, он је рекао да нема потребе, да се не осећа нимало „индиспонирано“. Некако је био хладан и незаинтересован на први поглед, али неки немир је био у његовим очима. Мислим да смо изашли после пола сата, доле су нас дочекали студенти овацијама. Мислили су сви да ће Милошевић све да нас похапси, па су се радовали што нас виде“, напомиње Васиљевић.
Она се присећа и да је енергија грађана и студената на улици била величанствена, никад више поновљена.
„Мислим да смо тада схватили у ком правцу земља иде, да је рат ту, на вратима, а желели смо да живимо, желели да будемо део слободног света, а осећали смо да нам Милошевић то одузима. Осам година касније на филмском фестивалу у Шефилду, где се приказивао мој документарни филм о НАТО бомбардовању, рађен за британски Канал 4, рекла сам на трибини: „Ви сте бомбардовали град који је први устао против Милошевићеве политике. Нисте схватили да прве тенкове Милошевић није послао на Вуковар, Босну, Косово… Послао их је на своје студенте у центру Београда“, истиче саговорница Данаса.
На питање да ли су те демонстрације биле пресудне за њен потоњи ангажман она одговара да ју је након демонстрација Жарко Јокановић одвео код Душана Михајловића у Нову демократију.
Sto bi rekli u Bosni: Bona Fato, nemoj srati!
Postovani IN4S….
Ovaj Text Ove „politicarke“….
I Nezavrsene „dramske umjetnice“….
Koja je „Htjela da Zivi“….
Pa Ostala „Ni tamo ni ovamo“….
Potpuno je NEPRIMJEREN….
NA OVOM PORTALU, NA OVAJ DAN….
е овако квислинг описује родољуба у окупаторском листу
Inače, studirala je novinarstvo i germanistiku u Berlinu i filmsku i televizijsku kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U izveštaju o prihodima i imovini, koji kao funckionerka ima obavezu da podnosi, navodi se da kao savetnica predsednika Srbije za medije (od novembra 2017) ima mesečnu zaradu od 76.382 dinara, kao članica nadzornog odbora “Politike” 120.000 dinara, dok za članstvo u nadzornom odboru “Er Srbije” ne dobija nikakvu naknadu. Navodi se i da poseduje jednosoban stan i njivu, kao i automobil “mini moris”.
Није Србија бомбардована због Милошевића него због Србије. Српским непријатељима је сасвим свеједно ко је на власти и урадиће то опет ако им се укаже прилика.
Tipično razmišljanje neobrazovanog Srbina.
Milošević je kriv za iks stvari ali zločinaški zapad je kriv za 1000 iks.
Odluka je donijeta u embrionu svjetskog fašizma Njemačkoj i Jugoslaviji nije bila spasa.
Niko kao Njemačka ne štiti sluge fašizma,već dva vijeka.
Ko su danas favoriti fašista u bivšoj nam zemlji.
Ima li odrasle osobe da to ne vidi.
Smrt fašizmu.