Vasilije Krestić: Zašto nas Hrvati uvek „iznenade“

Ne prođe mnogo vremena a Hrvati nas nekim svojim istupom protiv Srbije i Srba neprijatno iznenade. Nas to zaboli, jer oni znaju, i u tome imaju veliko iskustvo, da nam duboko zariju trn u zdravu nogu. Mi bol ili otrpimo ili blago reagujemo i, po pravilu, uvređeni čudimo se što nas ubadaju i vređaju kad im za to ne dajemo povoda.

Tako to traje godinama i decenijama, a naš odnos prema njima se ne menja. Trpimo udarac za udarcem, uvredu za uvredom, poniženje za poniženjem, ucenu za ucenenom i naivno verujemo da ćemo ćutanjem ili blagim opomenama steći njihovu ljubav, da će se oni prizvati pameti, da će se izmeniti, da im više nećemo biti objekt nad kojim će svoje komplekse bezobzirno i drsko ispoljavati.

Otvoreno neprijateljski odnosi Hrvatske i Hrvata prema Srbiji i Srbima i učestale ćuške koje Zagreb udara Beogradu i srpskim političarima, kao što je ova koja se tiče Vojislava Šešelja i usvojene rezolucije Evropskog parlamenta, doveli su Srbiju do stanja koje vređa čitavu našu naciju.

Oni su sebi uzeli slobodu da nam učestalo dele lekcije o tome šta treba da činimo, kako da se u kom slučaju ponašamo, šta na kom polju treba da uradimao a šta ne radimo što bismo, po njihovom shvatanju, njihovoj želji i njihovim interesima morali da činimo. Drugim rečima hrvatski političari su nam se zbog našeg preterano trpeljivog i snishodljivog ponašanja, kojim želimo i njima i Evropi da dokažemo i pokažemo da smo za saradnju i dobrosusedske odnose, da zaslužujemo da uđemo u Evropsku uniju, nametnuli kao mentori, kao nekakvi moćnici koji žele da upravljaju našom unutrašnjom i spoljnom politikom, da odlučuju o našim vitalnim nacionalnim i državnim interesima.

Bojim se da naši političari, i to kako oni iz prethodnih vremena, tako i ovi današnji, žive u uverenju da ćemo neprestanim i neracionalnim popuštanjem Hrvatima, na koje smo ih već navikli, kupiti njihovo prijateljstvo, da ćemo ih pridobiti, pa da će nam oni pomoći, ili da nam bar neće praviti veće probleme na putu našeg ulaska u Evropsku uniju. Ako je to stvarno tako, odgovorno tvrdim da je to račun bez krčmara, da je to lažna iluzija, koja će nas skupo stajati i zbog koje ćemo doživeti još mnoga i teška poniženja.

Mi, konačno, posle svih iskustava koje imamo sa Hrvatima, treba da budemo svesni da oni, kad je reč o Srbiji i Srbima, imaju jasno definisan stav. Taj stav je, uz časne izuzetke, u svim svojim aspektima, u dužem vremenskom periodu, unisono antisrpski, naglašeno hrvatski pa i velikohrvatski. Pri tome, u vezi s takvim njihovim stavom srpska politika nema definisan odgovor. Uzalud mi pričamo o dobrosusedskim odnosima, o prijateljstvu i saradnji, o dobrim namerama, o tome da nemamo neprijatelje, kad za takve odnose nemamo prave i iskrene partnere sa hrvatske strane.

Da ne bismo kao dosad išli pogrešnim putem kad je reč o odnosima sa Hrvatskom i Hrvatima bilo bi dobro i korisno da naši političari malo bolje prouče istoriju srpsko-hrvatskih odnosa, da se upoznaju s političkom strategijom i taktikom Hrvata, da shvate koji su i kakvi njihovi ciljevi i na koji način su sve spremni da ih ostvare.

Na ta pitanja srpska istoriografija dala je naučno proverene odgovore, ali politika njih ne koristi. Ona ih ignoriše pa se u svojoj operativi služi improvizacijama. Naša dosadašnja politika odnosa s Hrvatskom i Hrvatima, i to ne samo u ovom trenutku nego i u ranijim vremenima, puna je dobrih namera, ali i neznalačkih, veoma štetnih lutanja. Osnova čitave naše politike s Hrvatskom i Hrvatima u svim oblastima mora da bude zasnovana na strogom reciprocitetu. Ako tako ne bude i dok tako ne bude, mi ćemo s te strane doživljavati neprijatna „iznenađenja“, trpećemo ucene i poniženja, imaćemo samo štete.

Kad je reč o našim odnosima s Hrvatskom i Hrvatima istorija nam zaista mora biti učiteljica života. Zato preporučujem političarima da je prouče i da iz nje izvuku nužne pouke i poruke.