Варшавски гето: Устанак Јевреја у Варшави

На данашњи дан, 19. априла 1943. године почео је устанак Јевреја у Варшави који је, уз више хиљада жртава, угушен. Нацисти су током борби потпуно разорили и спалили Варшавски гето, а 58.000 људи послато је у њемачке концентрационе логоре.

Варшавски гето је формиран 1940. године као сабирни центар, и у њега су сабијени сви Јевреји из пољске пријестонице и околине. Мање од двије године касније Њемци су отпочели ликвидацију гета, слањем његових житеља у логоре смрти. Последњи међу њима су одлучили да нацистима загорчају живот. Јевреји у Варшавском гету у Пољској почели су храбру, самоубилачку борбу против њемачких оружаних снага које су планирале да их колективно депортују у концентрациони логор Треблинка.

Супротно закону вјероватноће, устаници предвођени Мордекајом Анелевичем, користећи се ограниченом количином оружја и муниције, пружали су отпор нацистима читавих 27 дана, прије него што су 16. маја поражени, и то тек након што су Њемци срушили гето у намјери да из њега истјерају све Јевреје.

Пољска је прије Другог свјетског рата била једна од земаља са највећом концентрацијом Јевреја у Европи и свијету. Након што су је Њемци окупирали суочили су се, из њихове перспективе, са великим проблемом. Што радити са свим тим Јеврејима? Због тога је на територији читаве окупиране и анектиране Пољске образовано мноштво гетоа, међу којима су свакако најпознатији Варшавски и Краковски. Варшавски је званично успостављен  октобра 1940. године у сјеверној Варшави, на простору величине 3,3 квадратна километра: сви пријестонички Јевреји, без обзира гдје у граду у том тренутку живјели, морали су да се преселе у његове оквире. У том тренутку у граду живјело је око 375.000 припадника јеврејског народа, и чинили су близу трећине укупне популације. Сви они су морали да се натрпају у скучени простор гета, а да ствар буде још гора, нацисти су додатних 50.000 Јевреја из околних вароши такође усмјерили ка истом урбаном кавезу. Услови живота у гету су били катастрофални. Често се дешавало да неколико генерација више породица живи у једном стану; у просјеку, осам људи је живјело у једној соби. Храна је била достављана у малим количинама, а санитарни услови су због пренасељености били ужасни.

Све то је довело до смрти око 83.000 људи, од глади и заразних болести, у првих 18 мјесеци постојања гета, а кључни за преживљавање били су подземни тунели за кријумчарење.  Током Холокауста, гетои су испрва замишљени као прихватни центри за Јевреје, мјеста у којима ће радити и умирати од болести и глади, а ван погледа остатка становништва. Али, када су нацисти почели да граде логоре смрти у Пољској и Украјини, у склопу свог “коначног рјешења јеврејског проблема”, ови гетои су мало-помало ликвидирани након што су Њемци депортовали њихово становништво ка Аушвицу, Треблинки, Мајданеку и другим, сада злогласним, мјестима.

Знајући да устанка нема без ватреног оружја, чинили су све да успоставе контакт са Домовинском армијом, пољским еквивалентом нашој Југословенској војсци у отаџбини; то им је пошло за руком тек у октобру, али су успјели тим путем да набаве само десет пиштоља и неколико граната, па су се окренули крађи од Њемаца и куповином на црном тржишту. Но, никада нијесу имали довољне количине оружја. Јединица СС-а задужена за Варшавски гето примила је наређење од Хајнриха Химлера да депортује у логоре 8.000 Јевреја из гета; вјерујући да је у питању коначна ликвидација овог насеља, његови житељи су се побунили: припадници разних покрета отпора отворено су нападали есесовце, скривали се у скровиштима, нијесу се појављивали на прозивкама, и тако даље. Изненађени јеврејским отпором у јануару, Њемци су одложили даље депортације на неколико мјесеци. Рајхсфирер Химлер је одлучио да коначна ликвидација гета и депортација његовог становништва почне 19. априла а операција је повјерена есесовском и полицијском генералу Јиргену Штропу.

СС је ушао у Варшавски гето око 3 часа ујутру, 19. априла, али пошто су претходно најавили да је намјера да се изврши његова ликвидација, народ се повукао у бункере а устаници су заузели борбене положаје. Њемци су очекивали отпор, али не и оно што су доживјели. Током прва три дана нацисти нијесу успјели да ухвате ниједног устаника, имали су пристојне губитке, а нијесу успјели да пронађу ни много цивилних житеља гета. Штроп је зато одлучио да промијени тактику: рушиће једну по једну зграду, од блока до блока, не би ли Јевреје истјерао из скровишта. Уз гето који је горио у све већој мери Јевреји су полако престајали са општим и снажним отпором, али су се многе мање групе упорно скривале и бориле против Њемаца; цивили су покушавали да остану у бункерима, али су их истјеривали ватра и дим. Ако свеједно не би изашли, нацисти су бацали бојне отрове и гранате у бункере. Углавном, ово је био први и највећи акт отпора током читавог Холокауста. 2013. године Музеј историје пољских Јевреја отворен је на мјесту бившег Варшавског гета, а преко пута њега налази се Споменик херојима гета који је постављен 1948. године на мјесту на којем је устанак почео. Такође постоји и Јеврејско гробље у Варшави, које се налази унутар бившег гета, и које такође служи као подсјетник на прошлост.

Приредио: Миомир Ђуришић, Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: