Вања Ђуришић, наш дискретни херој
Вања Ђуришић
Пише: Владислав Дајковић
Данима прекоравам самог себе што и раније гласно (!) нисам подржао Вању Ђуришића, човјека који се мјесецима као – усамљени вук – бори против корумпираног система; човјека који донкихотовски брани своју ђедовину; човјека који бранећи свој образ, брани и будућност своје дјеце; човјека који се сада налази у затвору; човјека који је, ма како то звучало – ЧОВЈЕК.
Док је за једне насилник који сјекиром кида жице од интернета које прелазе преко његове земље, а за друге духовити Забјелчанин који “малтретира” своје комшије, Вања Ђуришић је за мене оличење храброг и дискретног хероја. Овај отац, супруг и брат, због борбе за своје (!) мјесецима трпи најстрашнију шикану од стране полиције, градских власти, а неријетко и презир комшија. А о чему се заправо ради?
Спор породице Ђуришић и Главног града траје преко 20 година, а цијели проблем је, ако се не варам, настао још давне 1979. када су Вања и његов брат Саво од оца наслиједили парцелу у Јереванској улици на Забјелу. Од тада па до данашњег дана, Главни град се трудио да оспори ту одлуку, или, једноставније: да им одузме земљу, ђедовину. Захваљујући Вањином пркосу, али и неизмјерној храбрости – нису успјели у том науму.
Вања се, после неколико хапшења и десетина примјера застрашивања, већ осми (8!) дан налази у затвору, гдје је, штрајкујући глађу, наставио своју беспоштедну борбу за своју породицу, своју земљу, свог оца, ђеда, па тек негдје на крају – и себе, ризикујући да плати најскупљу цијену своје борбе – цијену голог живота.
С друге стране, Вању, а поготово његове синове који су сјајни, млади и образовани момци, игром случајности знам и лично. Тим прије сам склон и на ријеч повјеровати њиховој тешкој причи: знам да се ради о поштеној породици. Ипак, чак и да их не знам, чак и да су пуки странци у мом оку, довољно је тек овлаш прочитати круцијални доказ у цијелој причи – посједовни лист издат крајем седамдесетих година.
Да не дужим више, јер је све јасно: молим све вас, а поготово Подгоричане, да станемо у одбрану нашег суграђанина Вање, који је, и поред све своје храбрости, ипак само човјек од крви и меса. Овај прогон који доживљава на правди Бога, се сјутра може догодити и било коме од нас, а питање је хоће ли тада, како Мартин Нимелер једном рече, остати ико да нас подржи.
Kad ovako dobro podnosi robiju biće interesantno vidjeti oće li opet sjekirom junačkom udarit na kablove mrskih komšija…