„Смртоносна прашина, створена у САД: оружје уранијума загађује свијет“ наслов је нове књиге Фридера Вагнера. У књизи аутор описује како Америка контаминира огромна подручја планете својом муницијом са осиромашеним уранијумом и како политичке и војне елите манипулишу медијима.
У интервјуу Вагнера за Спутњик он је представио детаље свог рада.
Господине Вагнер, Ваша књига се фокусира на муницију са осиромашеним уранијумом. Шта је посебно опасно код такве врсте пројектила?
– Уранијумска муниција се производи од отпада атомске индустрије. Ако, на примјер, производите тоне уранијумског горива за нуклеарне електране, добићете око осам тона осиромашеног уранијума. То је извор алфа зрачења, радиоактивног и, поред тога, изузетно загађујућег. Потребно је да се негде складишти, а то није баш јефтино.
Како је могуће користити га као оружје?
– Прије 30-40 година војни инжењери су схватили да је уранијум готово двоструко тежи од олова. Ако пројектилу са осиромашеним уранијумом дате одговарајуће убрзање, он ће проћи кроз оклоп тенка у дјелићу секунде, као и кроз бетонски зид или цемент. То је, наравно, било важно откриће. Поред тога, када продире у оклоп, ствара се много прашине, која гори на температури од 3000 до 5000 степени Целзијуса, спаљујући посаду тенка.
Али прави проблем је у томе шта се дешава након употребе те муниције, зар не?
-Тачно. Осиромашени уранијум који је, као што сам рекао, извор алфа зрачења. Приликом горења формирају се наночестице које су 100 пута мање од црвених крвних зрнаца. На овај начин се ствара, рекао бих, нека врста металног гаса који људи удишу, који загађује околину и који се преноси вјетром, било где.
Људи који га удишу имају већи ризик од рака. Ове наночестице, пробијајући тијело трудне жене, чак превазилазе баријеру која штити бебу и утичу на њен развој. Такође могу да продру директно у мозак и да дођу до било којег органа кроз крвоток.
У којим конфликтима су употребљени пројектили са осиромашеним уранијумом?
– Активно је коришћен током рата у Ираку 1991. године. Војска је признала да је њена укупна количина достигла чак 320 тона. Затим, током другог рата у Ираку, 2003. године, тада је његов обим достигао 2000 тона. Такође и у Југославији, у Босни 1995. године, за вријеме рата на Косову* 1995. године и касније 2001. године у Авганистану, гдје се још увијек користи.
Која конкретна мјеста сте истраживали?
– Срби су нам показали мјеста где су коришћени. У Ираку смо разговарали са локалним становништвом. Путујемо кроз мјеста великих тенковских битака. Тамо смо прикупили узорке земље и прашине унутар оштећених танкова. Када посматрамо тенк, може се са сигурношћу рећи да ли је погођен са конвенционалним пројектилом или са осиромашеним уранијумом. Муниција са уранијумом оставља специфичну прашину која се разноси широм локације.
У свим узорцима земљишта пронашли смо осиромашени уранијум, као и уранијум-236, још више радиоактиван и загађујућ. У природи их немогуће наћи, добија се само уз производњу горива за електране.
Њемачки режисер Фридер Вагнер је 2007. снимио документарац “Смртоносна прашина“ о томе како је НАТО користио муницију са осиромашеним уранијумом на Блиском истоку и у Југославији.
Добитник најпрестижније њемачке филмске награде „Гриме прајс“ постао је након тога практично непожељна особа у сопственој земљи, а документарац „Смртоносна прашина“ (Todesstaub) никад није приказан на њемачкој телевизији.
Прочитајте још:
Кина-Европа: „Избалансирано партнерство“ или „системска конкуренција“?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
