Највећу опасност за нову евангелизацију на Западу, посебно у Немачкој, видим у повратку доктрине Двоструке истине. Она је гностичког порекла.
Васколика Црква захваљује папи Лаву XIV за његову христоцентричну прокламацију, у којој, као наследник Петров, уједињује све епископе и вернике у исповедању Христа, Сина Бога Живога (Мт 16,16).
Највећу опасност за нову евангелизацију на Западу, посебно у Немачкој, видим у поновном оживљавању доктрине Двоструке истине. Она је гностичког порекла. Свети Иринеј Лионски је већ препознао као супротну католичкој херменеутици. Јединство и пунота Откровења присутни су у Цркви кроз Свето писмо, апостолско предање и Учитељство епископа, посебно у Римокатоличкој цркви.
У својој Догматској конституцији о Божанском Откровењу „Dei verbum“ (1–10), Други ватикански сабор је, у том смислу, нагласио натприродну природу вере и сакраменталност Цркве насупрот иманентизацији вере и секуларизацији Цркве, како против рационализма просветитељства са његовим свођењем хришћанства на природни морал (Кант), тако и против ирационализма романтизма са његовим изобличавањем рационалне вере у мистички сентиментализам (Русо). Па је стога, популарно речено, религија, јелте, ствар индивидуалног и колективног осећања, и стога су све историјске религије само њихов културно условљени израз, а ниједна религија нема искључиво право на истину, чак и ако Црква себе схвата као божански постављеног учитеља Откровења датог једном за свагда у Христу, значи као тајну спасења у Христу.
У свом последњем већем делу, „An Essay in Aid of a Grammar of Assent“, нови црквени отац Џон Хенри Њумен је, након натурализма просветитељства, католичкој херменеутици дао савремени облик.
Доктрина Двоструке истине сада се прикрива у слогану промене парадигме, што може бити валидно за формирање теорија у природним наукама. За теологију, која се заснива на пуноти истине и благодати у Христу, то је промашај. То није као код Ничеа, који истину чини зависном од перспективе, или као код Хајдегера, који истину смисла чини зависном од њеног откровења у датој епохи. Истина, тако, код њега бива условљена временом.
Христос, међутим, у Својој Личности јесте Истина у пуноти времена. Он уједињује све епохе спасења, Цркве и догматске историје у јединству црквене свести вере у њеној прошлости, садашњости и будућности. Снагом Своје преузете људске природе, Син Божији посредује сваког верника и целу Цркву у директну заједницу са Једним и Истинитим Богом, који, у божанству и човечанству Свог Сина, обухвата сва времена.
Деструктивна последица доктрине Двоструке истине јесте захтев да пастирска брига мора имати предност над откривеним истинама вере и морала. Оно што је догматски истинито може бити пастирски лажно и обрнуто. На пример, док је брак мушкарца и жене утемељен у Логосу Творца и Искупитеља, у коме је све постало, хомосексуални парови ипак могу бити уљуљкани у илузију, из пастирских разлога — то јест, ради своје субјективне удобности — да је њихов објективно грешни однос ипак благословен од Бога.
Да наведемо још један пример: с једне стране, не може се, са Другим ватиканским сабором, исповедати хијерархијско-сакраментално устројство Цркве као објављена истина (Lumen gentium 18–29), а истовремено трансформисати Синод епископа у симпозијум учесника из свих редова Цркве, чије ставове онда — супротно свакој колегијалности међу епископима — папа, као да је апсолутистички принц, обдарује ауторитетом редовног Учитељства, иако је редовно Учитељство замишљено као редовно проглашавање објављених истина од стране епископа и папе. Прецизније: да за Божић проповедају о рођењу Христовом и Оваплоћењу Сина Божјег, а не о својим приватним идејама о политици.
Ни Црква у Немачкој не може истовремено себе називати католичком, а онда, са Синодалним саветом као од људи именованим телом за доношење одлука, поткопавати учитељски ауторитет и јурисдикцију епископа по божанском закону (iuris divini) и дозволити да се пастирска служба епископа апсорбује у црквени парламент англиканског типа.
Стога да прецизирамо: не може се раздвојити Христа као Учитеља истине и Христа као Доброг Пастира на нео-несторијански начин, јер је Он једна те иста божанска Личност која учи божанској Истини и дарује божански живот благодати, обраћења и обнове у Светом Духу својим ученицима.
Морамо превазићи дуалистичку супротност између догме и пастирске бриге, између истине и живота. Морамо чувати своје размишљање и суд од идеолошких категорија које деле једно и недељиво Тело Христово, које је Црква, на традиционалисте и прогресивце, конзервативце и либерале.
Апостолско предање препознаје у Цркви, уз помоћ Светог Духа, напредак у разумевању једном за свагда датог Откровења, посебно кроз проповедање оних који су, преузимајући епископску службу, примили сигурну харизму истине (уп. Dei verbum 8). И само у једном и истом Христу открива се пуна дубина истине о Богу и спасењу човека, јер је Он „истовремено — у Својој човечности — посредник и — у Својој божанствености — пунота целог Откровења“ (Dei verbum 2).
Аутор: кардинал Герхард Милер, бивши шеф Дикастерија за науку вере (Инквизиција), сада судија Апостолске сигнатуре (Врховни суд Католичке цркве)
Превод: Мирко Вулетић
Извор: Kath.net
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Западне хришћанске цркве су се одродиле од свог народа. Зато им се смањује број вјерника. Подржавају разградњу породице.