(ВИДЕО) Бранко Миљковић: Узалуд је будим
Бранко Миљковић
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш да вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Zlatko Tomičić, u pismu Mati Ivana Meštroviću od 7. studenoga 1961. godine, ovako je opisao smrt svog prijatelja i sina Ivana Meštovića :“Tvrtko je bio po dolasku iz Amerike u teškom duševnom stanju. On prije odlaska u SAD nije pio godinama, a tada se ponovno odao alkoholu. Očito su ga boljeli neki nesporazumi s vama i s roditeljima. Sa ženom su mu odnosi također bili vrlo nesređeni i kritični. Bili su pred razvodom. Događale su se strašne scene koje je izazivao on, a i ona. Ne znam da li vam je poznato naše vrlo blisko trajno prijateljstvo – Tvrtka, beogradskog pjesnika Branka Miljkovića i mene. Njih dvojicu sam ja upoznao i oni su se vrlo zavoljeli. Kad se Branko Miljković u veljači ubio, o tome sam pisao Tvrtku u Ameriku i on mi je odgovorio u svom pismu da će možda i od nas netko ubrzo poći istim putem. Kad je doputovao natrag u Zagreb, on mi je, sjećam se vrlo dobro, na Uskrs, rekao da će se ubiti ‘na isti način kao Branko’. Vidio sam da je jako razočaran životom, ali ipak nisam do kraja vjerovao da će to učiniti. On je to ipak učinio. I to u onom razdoblju kad smo se nekako bili baš razdvojili zbog mojih putovanja i dugih odsustava iz Zagreba. Bio je suviše osamljen, a tada je ostao posve sam. Kad se to dogodilo, ja sam bio u Dalmatinskoj Zagori (spremajući neki članak o Tinu Ujeviću). Nije bilo u Zagrebu mojih prijatelja Joze Laušića i Mate Raosa s kojima sam Tvrtka upoznao i s kojima se on ove godine družio i čije mu je društvo također vrlo godilo i jačalo ga. Tvrtko se ubio u svom stanu u subotu 23. rujna. Do utorka 26. IX bio je sam, mrtav u svojoj spavaćoj sobi. A štampa je o tome donijela vijest tek u subotu 30. IX i to da je preminuo ‘naglom smrću’ 26., a ne 23. IX. Jadni Tvrtko ugušio se je užetom za rublje koje je vezao o kvaku prozora, bacivši se na pod.