Utopija o zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca najskuplja srpska greška
Doček srpske vojske u Hrvatskoj 1918. godine
Piše: Slaviša Batko Milačić, istoričar
U Srbiji je 1914. godine bila prilično nestabilna politička situacija, koju je dodatno pojačavala izmučenost i finansijska iscrpljenost posle dva balkanska rata.
Tenzije sa Austrougarskom su samo dodatno pogoršavale stanje. Vlada nije kontrolisala sve segmente državne vlasti i nije se znalo ko donosi ključne odluke. Zadnje što je trebalo Srbiji tada je rat, pogotovo rat svjetskih razmjera. Međutim, želje su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Sa sjevera, iz Beča, ali i sa istoka, iz Sofije, stizali su signali da rat „visi u vazduhu“. Pašić je pokušao da izdejstvuje da se u Narodnoj skupštini, po hitnom postupku, usvoji državni budžet za 1914. godinu, ali u tome nije uspio. Srpsko strančarenje ponovo je došlo do izražaja. Opozicione partije listom su glasale protiv. Predsjednik Vlade se zato u januaru 1914. godine obraća Rusiji i traži pomoć “da dopuni što pre svoje naoružanje“, ne bi li tako, bar za izvjesno vrijeme, “oslabila agresivne težnje“ Austrougarske, Bugarske i Turske.
“Ako događaji prinude Srbiju da ovaj materijal upotrebi“, pisao je Pašić Rusima, Srbija će platiti carskoj Vladi odgovarajuću vrijednost. Za slučaj da ga ne upotrijebi, ona će ga vratiti u stanju u kojem ga je dobila. Troškovi transporta pašće na teret Srbije.
Tek kada je zvanični Beč, posle atentata u Sarajevu poslao nezabilježeno drzak ultimatum, zavađene političke stranke u Srbiji pružile su ruku pomirenja na sastanku održanom 24. jula 1914. godine, kada je jednoglasno odlučeno da se sve ucjene Beča odbiju. Četiri dana kasnije, 28. jula, Austrougarska je objavila rat Srbiji. U zoru 12. avgusta počela je prva od četiri velike ofanzive na Srbiju iz Bosne. U to vrijeme Pašić je u Nišu lenjirom iscrtavao buduće granice jugoslovenske države. Istoričar Jovan Radonjić, koji je bio pored njega, zabilježio je: “Sjećam se dobro da je granicu Banata povukao daleko na istok, vododelnicom između hunjadske i krašovske županije, a na sjeveru niz rijeku Moriš. Zahvativši Suboticu, Baju, celu Baranju i Međumurje, počeo je da povlači granicu između naše buduće države i Austrije, obuhvativši pritom i Celovac…“
Posle prvog poraza austrougarske vojske na Ceru, 20. avgusta 1914. godine, Nikola Pašić uputio je memorandum svim ambasadorima Srbije, u kojem je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne, jugoslovenske države. U tom dokumentu, sa kojim će biti upoznati i moćnici iz Austrije, obrazloženo je da bi jedna takva država, od 15 miliona stanovnika, postala brzo ekonomski i vojnički spremna da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi. Tri mjeseca kasnije 7. decembra 1914. godine, donijeta je Niška deklaracija, u vrijeme najkritičnijih trenutaka Prvog svjetskog rata, koju je usvojila srpska Narodna skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobađanje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima. Tim činom, Srbija je definitivno utvrdila ratne ciljeve i svoj “sveti zadatak“.
U vrijeme kada Pašić definiše srpski ratni cilj, na Drini su ukrstili oružje uglavnom Sloveni: na jednoj strani Hrvati, muslimani, Slovenci, Česi, pa i Srbi iz Austrougarske, a na drugoj Srbi iz Srbije.
Južni Sloveni iz Dvojne monarhije nisu pomišljali da napuste habzburgovsku zastavu i sa oružjem u ruci pređu na srpsku stranu. Umjesto da već na prvi pucanj pohitaju svojoj braći u Srbiji, što je očekivao dio Srba i Pašić, Hrvati, muslimani i Slovenci su kidisali na srpske položaje kao zvjeri, nadmašujući u tome, ali i u svojoj bezobzirnosti prema srpskim vojnicima, ranjenicima, kao i civilnom stanovništvu, vrlo često i same Njemce i Mađare. Tako, kako su se južni Sloveni u austrougarskim uniformama ponijeli u početku rata 1914. godine, tako su se u Srbiji ponašali do samog kraja svjetskog krvoprolića – napisaće Vasa Kazimirović. Kada se Srbija u jesen 1915. godine, neoporavljena od rana zadobijenih 1914. godine u kojoj je slomila tri ofanzive vojske u plavim uniformama, našla na udaru triju armija – Austrougarske, Njemačke i Bugarske – i bila upućena samo na sebe i svoje znatno prorijeđene trupe, uputila je apel velikim savezničkim silama da joj se najhitnije uputi pomoć od najmanje 40.000 vojnika. Njen zahtjev bio je odbijen, mada su se u Solunu već nalazile trupe Antante.
Uprkos silnim žrtvama na frontu i u pozadini, srpska Vlada nijednog trenutka, ni kada se u poznu jesen 1915. godine našla u bezizlaznoj situaciji, pritisnuta austrougarskim i njemačkim snagama sa sjevera i sjeverozapada i bugarskih sa istoka, nije ni pomišljala da obustavi borbu, da se odrekne svojih ratnih ciljeva – stvaranja jugoslovenske države. Odbila je sve ponude Austrougarske i Njemačke o separatnom miru. U najvećoj krizi Nikola Pašić je odbio i predlog Nemačke od 24. septembra 1915. godine, da Srbija napusti savezništvo sa silama Antante i zaključi separatni mir i da za to bude nagrađena teritorijom sjeverne Albanije do Jadranskog mora, Crnom Gorom i djelovima Bosne i Hercegovine. Odgovor na Pašićevo odbijanje ubrzo je stigao. Uslijedio je opšti udar na Srbiju, od Oršave do Višegrada. Pod komandom njemačkog generala Makenzena, na srpsku vojsku ustremile su se armije Njemačke, Austrougarske i Bugarske. Ofaanzivu, koju je najavila, takva silovita artiljerijska vatra, po ocjenama mnogih vojnih eksperata Evropa do tada nije vidjela. Umjesto mira, Srpska vrhovna komanda izabrala je da pokuša da se sa trupama koje su joj još stajale na raspolaganju probije kroz kačanički tijesnac ka Skoplju i odatle uspostavi vezu sa savezničkim jedinicama u Solunu. Pošto taj manevar između 18. i 20. novembra 1915. godine nije uspio, krenulo se u povlačenje preko Crne Gore i Albanije na sjeverno albansko primorje, da bi se tu vojska oporavila, reorganizovala i potom produžila borbu. Golgota srpske vojske kroz albanske vrleti odavno je ušla u istoriju.
Prva ponuda Srbiji za sklapanje separatnog mira stigla je od Austrougarske 2. decembra 1914. godine uoči početka Suvoborske bitke, posredstvom grčke Vlade, sa porukom da se prekine „krvavi i za Srbiju beznadežni rat“. Dva dana kasnije, kad je kontraofanziva srpske vojske bila u punom zamahu, austrougarski poslanik u Atini je izjavio da njegova država nema težnji da pripoji srpske teritorije i da ona želi da uvjeri srpsko stanovništvo u svoja iskrena osjećanja miroljubivosti. I njemački poslanik tih dana je ubjeđivao grčkog premijera Venizelosa da prenese sličnu poruku srpskoj Vladi. U jesen 1915. kada su počele pripreme za četvrtu veliku ofanzivu na Srbiju, a centralnim silama se pridružila i Bugarska, njemački emisar Albin Kučbah, pojavio se i Nišu. Došao je da Pašiću prenese poruke svojih nalogodavaca, da se u poslednjem času sklopi mir sa centralnim silama.
“Ali moj trud je bio uzaludan. Izuzev svojih najbližih saradnika, nikoga više nije puštao preda se…Jednostavno nisam mogao da prodrem do njega. Nije mi pošlo za rukom čak ni da ustanovim gdje se Pašić nalazi. Ja sam mu tada dostavio jedno pismo 24. septembra 1915…“
U ovom pismu Kučbuh je Pašiću ukazao na katastrofu u kojoj će se Srbija naći ukoliko brzim sklapanjem mira ne spriječi predstojeći napad. Na ovo pismo Pašić nije odgovorio. U razgovorima sa njemačkim emisarom Pašić je nastojao da dobije odgovor na pitanja koja su ga zanimala, pritom ništa nije odbijao ali ništa nije ni nudio. I Georg Štrajt, ministar spoljnih poslova Grčke, angažovao se na sondiranju terena za sklapanje separatnog mira sa Srbijom. O njegovom angažmanu profesor Andrej Mitrović je napisao:
“Grk se, naime, pokazao spreman da preuzme ulogu posrednika između centralnih sila i Srbije, ali pod uslovom da na tome radi u sporazumu i sa nekim mjerodavnim ličnostima svoje države, pre svega sa kraljem Konstantinom – što se navodno nije dopalo Berlinu, pa se već posle nekoliko dana odustalo od cijele akcije..“
Međutim, Nikola Pašić i Alksandar Krađorđević su sve ponude odbijali, zarad jugoslovenske države. Države, koju nije želio ni srpski vojnik, ni srpki seljak ni srpski učitelj. Ali države, koju nisu željele ni velike sile.
Istoričar Dragoljub Živojinović, čak tvrdi da su velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htjela da uvaži ovu ideju. Edvard Grej, šef engleske diplomatija, u nekoliko navrata isticao je da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego proširena Srbija koja bi dobila širok izlaz na Jadransko more. Da bi pridobili Bugarsku da se priključi saveznicima Antante, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude teritorijalne ustupke, odnosno djelove Makedonije koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za „određenu teritorijalnu transakciju“, Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustšenu Srbiju, nego da joj daju status i značaj “velike Srbije“.
U carskoj Rusiji, koja je bila najvažniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi sa međusobnim ozbiljnim konfesionalnim razlikama. Jedan od najuticajnijih ruskih političara Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata bio ministar inostranih poslova, energično se suprotstavljao stvaranju ove države. Ruski ministar iznio je nevjericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi, i tom prilikom naglasio d Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država, koja će imati širok izlaz na Jadransko more.
Međutim, planovi Nikole Pašića i regenta Aleksandra su bili drugačiji. U mnogo čemu se oni dvoje nisu prevarili – da će narod Srbije htjeti i moći da se odbrani od moćnih agresora. Srbi iz Srbije su se zaista pokazali kao vojska koja zaslužuje najveće priznanje. Nisu se prevarili ni u procjeni saveznika iz Antante. Predosjećali su da će Srbija svojom borbom, žrtvom i svojom vjernošću obavezati velike sile Antante da prihvate nacionalne ciljeve. Na kraju se to i desilo. Međutim, njihovi planovi preskupo su koštali srpski narod. Zarad utopije o zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca srpska Vlada nije prihvatila ponuđene aranžmane, koji bi Srbiju poštedjeli ogromnih nevolja. Ta utopija je Srbiju koštala 1 250 000 stanovnika, 62% muškog stanovništva od 18 do 55 godina. U odnosu na ukupno stanovništvo, Srbija je bila država sa najvećim brojem ljudskih žrtava. Posledice te odluke, srpski narod osjeća i danas.
U ovom kontekstu, imajući u vidu tzv. Sporazum Cvetković-Maček od 26. avgusta 1939. godine koji je slopljen po naredbi srbofobičnih lecemera, koji su uoči Drugog svetskog rata izradili u Londonu kolonijalistički program federalističkog rešenja u Kraljvini Jugoslaviji. Londonskom Forinj ofisu nije bio cilj pravednog rešenja, već je služio kao maska u zakulisnoj borbi koju su vodili protiv našeg nesrećnog,
obespravljenog, obezglavljenog, potlačenog i poniženog srbskog naroda. Iz tih razloga, oni su se našli na istom zakulisnom zadatku sa Kominternom, fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom. Stvarali su i zaoštravali nesuglasice između pojedinih pokrajina u Kraljevini Jugoslaviji, izazivali među narodima razdore i mržnju jednih
prema drugim, da bi ih doveli do najoštrijeg sukoba. Zato su se svom žestinom okomili na naš nesrećni srbski narod. Jugoslaviju su taksirali kao opciju tranzita i veštačku tvorevinu koju treba razbiti. Stoga su pomagali hrvatske separatističke frakcije u Jugoslaviji. Upregli su Antu Pavelića 1929. godine između ostalih hrvatskih separatista u službu intelidžens servisa (Vidi: Smilja Avramov, Genocid u Jugoslaviji 1941-1945, 1991, knj.I-II, Beograd, 2008).
Treba imati u vidu i činjenicu, da je potpisnik Krfske deklaracije, starčevićanac Ante Trumbić „borac za hrvatsku slobodu“, bio u poseti Anti Paveliću u Palermu u Italiji 1936. godine, dve godine posle Marseljskog atentata (Vidi: Dr Dragoslav Stranjaković, Najveći zločin sadašnjice – Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945, Gornji Milanovac, 1991, str. 487/88).
Takođe, treba imati u vidu da je Vlatko Maček, kao potpredsednik Simovićeve vlade u kojoj su našli utočište izvesni masoni-marksisti, ministri 25-martovaci, pregovarao sa fašističkom Italijom 1939. godine i sa nemačkom obaveštajnom službom radi stvaranja Nezavisne Države Hrvatske (Vidi: Vladimir Majer i Andrija Lušičić, Dnevnik grofa Ćana, Zagreb, 1946, str. 17, 48-49, 80; Prof. dr Mirko M. Kosić, Zablude i zamagljivanja u našoj politici, „Zavičaj“ – “Home”, Broj 14, Godina 11, San Fernando, California, U.S.A., oktobar 1953, str. 12-17; Dr Danilo Gregorić, Samoubistvo Jugoslavije -Poslednji čin jugoslovenske tragedije, Beograd, 1942).
Maček je prema londonskom „Nju Kroniklu“ (The New Chronicles) od 16. avgusta 1939. godine, dve nedelje pre početka Dugog svetskog rata, dao engleskom novinaru Harisonu, ovu izjavu:
„Ako Srbi krenu levo, mi ćemo morati desno. Ako oni krenu desno, mi ćemo levo. Ako dođe do rata, ništa nam drugo neće ostati no da idemo na suprotnu stranu od one koju Beograd bude podržavao…“
U beogradskom „NIN-u objavljen je u toku 1972 godine ovaj članak pod naslovom „Jugoslavija u vrtlogu „hrvatskog pitanja“ , koji sam priredio u skraćenom obimu i koji glasi …
Filis Oti specijalno za NIN: Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima
Gospođa Filis Oti, britanski publicista nastavlja u današnjem broju sa objavljivanjem britanskih strogo poverljivih dokumenata o Jugoslaviji u godinama pre nego što je ušla u rat. Iztražujući za čitaoce NIN-a u Public Record office-u u britanskom državnom arhivu, među dokumentima koji su, saglasno sa britanskim zakonima tek ove godine postali dostupni široj javnosti, gospođa Oti pripremila je za ovaj broj NIN-a nekoliko vrlo interesantnih dokumenata koji se odnose na vrlo delikatno pitanje: na takozvani „srpsko-hrvatski konflikt“.
Nižući dokumente, Filis Oti oživljava događaje koji su potresali našu zemlju pre tridesetak godina…
Kempbel je išao i tako daleko da je kneza Pavla otvoreno, upozoravao na propuste kao što da, na primer, među jugoslovenskim generalima nije bilo nijednog Hrvata. Sličnih intervencija bilo je vrlo mnogo.
POVODOM NESPORAZUMA OKO „SPORAZUMA“: Osmog maja (1939.), na primer, na osnovu prispelih informacija o previdu razgovora Cvetković – Maček – marljivi Kempbel odmah upućuje u London novo poduže pismo. Evo šta kaže:
„Moj lorde.
U svim izveštajima o hrvatskiom pitanju koje sam slao otkako sam naimenovan na ovu dužnost, pre oko tri i po godine, stavljao sam do znanja da to nije problem koji bi se mogao rešiti potezom pera i da će se, u stvari, rešiti samo protekom vremena. Međutim, pod pritiskom međunarodnih događaja, dve strane u sporu preduzimale su poslednjih meseci odlučne napore da privedu kraju situaciju koja ozbiljno otežava međunarodne odnose Jugoslavije i čak izlaže opasnosti inostrane intervencije…“
Kempbel zatim kaže: „Ova donekle čudna situacija dovela je do, kako izgleda novog zastoja. Međutim, predsednik Ministarskog saveta mi je rekao pre nekoliko dana da ne smatra pregovore prekinutim. Knez-namesnik je, prilikom našeg današnjog susreta, bio veoma ogorčen što je dr Maček objavio svoje pismo upućeno D. Cvetkoviću. Prema njegovim rečima, stekao se utisak da je on (Njegova kraljevska visost) jedina prepreka. Dr Maček isto tako nema nikakvo pravo, rekao je Knez, da tvrdi da su pregovori doživeli neuspeh. Sporazum koji je D. Cvetković postigo s njim ( dr Mačekom) predstavlja samo jednu fazu u pregovorima. Zahtevi dr Mačeka, koji obuhvataju i održavanje plebiscita u celoj Bosni i Hercegovini, bili su – prema rečima kneza Pavla – sasvim neprihvatljivi i na njih se odgovorilo protivpredlogom da se plebiscit održi u roku od godine dana u četrnaest određenih srezova“.
Kempbelovi akcenti: Britanski poslanik zatim bez obzira što se često susreće sa Pavlom, vrlo „objektivno“ upozorava: „Postoji, kao što ćete zapaziti, očigledna praznina u objašnjenju Kneza-namesnika“ …
„Nepotrebno je, međutim zadržavati se dalje na ovim akademskim spekulacijama“, nastavlja dalje Kempbel. „Ono što je zaista važno jeste da li još ima ikakvih izgleda da se postigne sporazum. Sa srpske strane se stoji na stanovištu da pregovori nisu konačno prekinuti. Međutim, u svetlu pisma dr Mačeka D. Cvetkoviću teško je videti na kakvoj se osnovi mogu nastaviti. Isto tako, ne vodi nikakvoj korisnoj svrsi pokušaj da se nekome pripiše krivica za sadašnji zastoj. Moram ipak da kažem da je, po mom mišljenju, krivica uglavnom na hrvatskoj strani. Iako sam, s obzirom da živim u Beogradu, pre izložen srpskim nego hrvatskim gledištima, ipak gajim znatne simpatije prema Hrvatima, sa kojima se nije uvek pravedno postupalo. Činjenica da problemi nisu mogli da se reše tokom proteklih godina može se isto toliko objasniti rešenošću Srba da očuvaju svoj dominantni položaj u državi koliko i tvrdoglavim karaksteristikama Hrvata. Krivica za sadašnji ćorsokak mora se ipak, po mom mišljenju, pripisati uglavnom dr Mačeku, koji se pod ozbiljnim okolnostima trenutka poneo otprilike kao seljak koji pregovara o prodaji jutra zemlje“.
Na kraju svog pisma Kempbel je zapisao i ovo: „pošto su u raznoim fazama usvajani njegovi uslovi, on je svaki ustupak pretvarao u povod da traži nešto više. Njegovi zahtevi su sada došli do granice preko koje Namesništvo ne može da čini dalje ustupke a da ne izazove aktivno neprijateljstvo Srba. Ničemu ne bi vodilo da se hrvatski problem rešava na taj način što bi se umesto njega stvorio srpski problem: time bi se u zemlji samo izazvao još ozbiljnijii i opasniji rascep nego što danas postoji. Sve dotle dok dr Maček, ne vodeći računa o srpskim manjinama koje će u svakom slučaju pripasti Hrvatskoj, bude i dalje tražio svaki srez u kome postoji hrvatska manjina, nikakvo rešenje nije moguće. Da su Srbi ispoljili u prošlostio veće razumevanje problema i veću spremnost da ga reše na pravednoj osnovi, on sigurno ne bi nikad dobio tako akutan oblik kakav ima danas. To više nije svađa između dva ogranka iste rase: to je preraslo u pobunu naroda, koji sebe naziva posebnom nacijom, protiv omražene vladavine Beograda.
Imam čast, itd.
R. I. Kempbel“
ANALIZA FORIN OFISA: Već sutradan posle prispeća Kempbelovog pisma, nalitičari britanskog Ministarstva spoljnih poslova analizirali su situaciju, na osnovu čega je nastala sledeća zabeleška: „Osnovni razlog što Srbi i Hrvati nisu mogli de se složno sažive u jugoslovenskoj državi je u tome što su oni, sa stanovišta opštih stremljenja i kulture, vrlo različiti. Srbi su uvek u svojim kulturnim stremljenjima bili okrenuti prema Istoku, prema Carigradu, i pravoslvne su veroispovesti; Hrvati, s druge strane, nisu bili pod Turcima već pod Habsburgovcima i sem toga što su rimokatolici, u suštini su zapadnjački orijentisani. Rezultat tih okolnosti je da se Hrvati osećaju pogođenim što su potčinjeni vladi koja je izrazito balkanska po metodima efikasnosti, dok su Srbi u prošlosti odbijali da čine ustupke zbog svog snažnog osećanja nacionalne pripadnosti. Isto tako, Hrvati su politički spremni za demokratske metode dok Srbi to očigledno nisu“…
„Bilo kakva promena koja bi sadašnju jedinstvenu državu pretvorila u državu sa velikim obimom autonomnih prava ili u federaciju, pokreće trnovit problem teritorijalnog razgraničenja. Ovo je posebno teško u zemlji u kojoj celokupno stanovništvo govori otprilike isti jezik i u kojoj ima i krajeva nastanjenih Turcima i Slovencima. Situaciju komplikuje činjenica da je u vreme uspostavljanja Banovine dogovoreno da će se, gde god je to mogućno, hrvatski srezovi razbiti i pripojiti susednim srpskim područjima u administrativne i izborne svrhe, čime su stvorene veštačke srpske većine.“
Analitičari Forin ofisa su zatim podsetili: „Hrvatski zahtev za federativnim uređenjem ili vrlo širokom autonomijom zasniva se na velikom broju žalbi, koje se mogu rezimirati kao nezadovoljstvo zbog vlasti Srba nad srezovima nastanjenim Hrvatima. Tvrdi se da je u hrvatskim srezovima, iako nominalno postoji izvesna autonomija, administracija u rukama Srba. Policija, čiji su oficiri uglavnom Srbi, igra nepotrebnu ulogu u opštoj administraciji ( tipično balkanski metod). Cenzura, potpuno u rukama službenika koje postavlja Beograd, sprečava bilo kakav oblik političke diskusije. Komandni kada u vojsci sačinjavaju skoro isključivo Srbi i tvrdi se da se hrvatski vojni obveznici upućuju daleko od svojih rodnih krajeva. Isto se tako tvrdi da se Hrvatska, kao bogatija, više oporezuje dok se na Srbiju, koja je siromašnija, troši više novca; a to je, sa svoje strane, dovelo do pritužbi da hrvatska industrija i poljoprivreda trpe ekonomsku štetu zbog povlašćivanja njihovih srpskih konkurenata.“
Najzad, rečeno je zatim u zabelešci postoji sveopšte nezadovoljsrtvo izbornim zakonodavstvom. U tom pogledu hrvatsko pitanje dobija širi značaj zbog toga što se povezuje sa pitanjem političkih sloboda u Jugoslaviji kao celini. Vlada je priznala nepravednosti ovih zakonskih propisa ( M. Stojadinović je obećao da će sprovesti reformu pre poslednjih izbora ali nije ispunio obećanje) a njihova primena je, sudeći po poslednjim izborima održanim decembra 1938. godine, potpuno samovoljna. Sporazum između Hrvatske seljačke stranke i starih opozicionih partija u Srbiji, postignut oktobra 1937. godine, iako prvenstveno politički manevar od strane dr Mačeka, ima svoje poreklo u ovim nastojanjima u pravcu političkih sloboda, nasuprot autoritarnoj vladavini na osnovu ustava iz 1931. godine“.
DOPRINOS SPORAZUMU: Razmatrajući dalji razvoj događaja analitičari su došli do ovakvih (trenutnih) zaključaka: Možda je vredno pažnje da se rezimiraju zahtevi sadržani u sporazumu od oktobra 1937. s obzirom da su oni ostali kao zahtevi Hrvata sve do početka sadašnjih pregovora. Postojanje tri suverene države trebalo bi da se prizna federativnim ustavom, pod naslednom, ustavnom i parlamentarnom monarhijom (dinastijom Karađorđevića); ceo ovaj proces bi trebalo da pokrene ustavotvorna skupština koja bi bila izabrana na osnovu novog izbornog zakonodavstva. Vlada, međutim, nije bila spremna da ide tako daleko i avgusta 1938. godine M. Stojadinović (koji je nastojao da smiri Hrvate elastičnijom primenom zakonskih propisa) izneo je u govoru da u rešavanju ovog pitanja tri stvari ne mogu biti predmet diskusija: monarhija ili dinastija; jedinstvo Jugoslavije; izmena ustava.
Tako su stvari stajale u stanju mirovanja do januara ove godine kada je, pošto je pao Stojadinović i obe strane postale svesne opasnosti koja im preti spolja, otpočela nova faza. Knez Pavle uživa poverenje Hrvata a pregovori između D. Cvetkovića i dr Mačeka dobro su počeli; smatralo se da je dr Maček odustao od svog zahteva za „koncentrisanom“ vladom koja bi obuhvatala njegove političke saveznike iz redova Ujedinjene opozicije i izgledalo je da se slaže da nisu potrebne neposredne promene u ustavu i izbornom zakonodavstvu; predsednik vlade je, sa svoje strane, izgleda bio saglasan da se odobri vrlo široka autonomija, ako ne i izvestan oblik federacije…
Slično pedantno i minuciozno su britansko poslanstvo u Beogradu i Forin ofis pratili dalji razvitak događaja. Danas je, naravno, teško reći u kolikoj meri je njihovo praćenje razvoja situacije uticalo i na rešavanje akutnih problema koji su, uoči ratnog vihora, pretili rasulom Jugoslavije. Vrlo je, međutim, verovatno da su i analize Britanaca (preko Kempbela) doprinele da je (sa Kneževim blagoslovom) sporazum Cvetković-Maček potpisan 26. Avgusta 1939, šest dana pre početka II svetskog rata…
Britanci su 14. marta 1940. Uhvatili šifrovano pismo koje je Pavelić uputio nekom Grbiću i pripadnicima ustaškog pokreta u Severnoj Americi. Radilo se o izveštaju iz glavnog štaba vođe ustaša koji je glasio:
„Posle dužeg čekanja pišem vam da bih vas ukratko izvestio o nečemu što će vas obradovati i objasniti vam zašto vam nisam pisao ranije, kao i da vas obavestim kako naše stvari stoje. Sada vas mogu obavestiti da je konačno oslobođenje i zauzimanje našđe drage Hrvatske blisko. Sama Italija mi je zabranila da pišem bilo kome, zbog čega nije bilo moguće da se za sve ovo vreme ostvari uspešno oslobođenje i zauzimanje zemlje. Da sam komunicirao sa vama ro ovde ne bi bilo povoljno primljeno i možda bi oslabilo naš ceo poduhvat. Italija bibila dovedena u nezgodan položaj zbog toga što bi bila uvučena donekle predaleko a i zato što bez Hitlera ne može ništa da učini. Duče mi je objasnio zašto za sve ovo vreme nije bio u stanju da zauzme bilo kakav određeniji stav. Sada mi je rakao dasu sve prepreke otklonjene i da će okupirati Hrvatsku a zatim joj dati slobodu. Oni (Hitler i Musolini) su već izvršili pripreme za okupaciju ali očekuju razvoj našeg poduhvata kako bi ih narod bolje primio kada budu ušli u zemlju. Za to kratko vreme dok se situacija u zemlji bude razvijala u našu korist mi ćemo stajati u pripravnosti na dajući nikakvog znaka o sebi iz prostog razloga što je poduhvat odbačem (sic! – nije li ovo greška pri dešifrovanju? – Prim. autora) da bi s ituacija za njih bolje sazrela. Ja ću vas lično obavestiti radi vaše orijentacije šta treba učiniti a tada ćemo svi biti spremni i pripravni. Izveštavam vas da sam sve aranžirao u dogovoru sa Musolinijem a on aranžira sve sa Hitlerom, na potpuno zadovoljstvo njih obojice i moje zadovoljstvo , jer Hitler je do sada postavljao prepreke na našem putu.
Toliko za sada. Pozdravljam vas a vi mi pozdravite sve naše ustaše a naročito Franju. Za dom spremni, – P(avelić).“
INTERNIRANJE STOJADINOVIĆA: Britanci se nisu ograničili u svom pružanju pomoći protiv unutrašnjih neprijatelja Jugoslavije na obuzdavanje hrvatskih ekstremista. Oni su isto tako pomogli vladi kneza Pavla kada je bila suočena sa neophodnošću da protera Stojadinovića da bi sprečila da ga Nemci iskoriste kao lokalnonog firera. Kao što je poznato, Cvetkovićeva vlada je maja 1940. godine uhapsila Stojadinovića i internirala ga u Bosni. Kasnije, te godine, Stojadinoviću je, kada je zatražio da mu se izda pasoš da bi otišao u Švajcarsku, odbijena molba i umesto toga mu je ponuđeno da mu se izda pasoš sa vizom za Grčku, što je on opet sa svoje strane odbio.
Na dan 15. marta 1941. godine, usred krize oko potpisivanja Trojnog ugovora, Cvetkovićeva vlada obavestila je britansku vladu da namerava da protera Stojadinovića i zatražila pomoć Britanaca, koji su u tom trenutku, kada su pripreme za državni udar od 27. marta već bile uveliko odmakle, bili više nego spremni da je pruže. Britanci su se saglasili da liše Stojadinovića slobode i da ga zadrže na britanskoj teritoriji. On je 20. marta bio pod pratnjom sproveden u Grčku, gde je bio uhapšen a zatim interniran na ostrvu Mauricijusu. Činjenica da je Stojadinović bio lišen slobode i da se nalazio van Jugoslavije u vreme državnog udara od 27. marta mora se smatrati jednim od značajnih činilaca koji su doprineli uspehu zavere potpomognute s britanske strane…“ ( Vidi: Filis Oti specijalno za NIN: Jugoslavija u britanskim strogo poverljivim dokumentima, „NIN“, Broj 1123, Beograd, 16. jul 1972).
Da se ne bi raspravljalo o naknadnoj pameti, u danasnjem vremenu, naterati vlasti na referendum o ulasku u eu ili u evroazijsku uniju sa Rusijom.
Glasam odmah za Rusiju.
A vlasti znaju da tako misli 80% srba pa to ne cine jer ne smeju od onih koji su ih doveli na vlast.
A jos nesto i o karadjordjevicima na dedinju, treba ih proterati da ni u Srbiju ne dolaze vise a kamoli dati im vlast.
Zna i ne naknadna pamet.
Pisem sta SAD treba uraditi.
Kada se priča o stvaranju jugoslavije mora se imati na umu da je preko nje Aleksandar imao najveću moguću teritoriju. Ovdje u Bosni još uvjek mrze Aleksandra jer je za njegovog vakta mnoga zemlja begovska oduzeta i podijeljena seljacima preko zemljišne reforme. Treba znati i to da su Srbi postavljani na mnoge značajne funkcije te da se vršilo i predeseljenje srpskog življa iz Bosne i CG u Vojvodinu. Sa apslolutnom sigurnošću mogu da tvrdim da je u tom periodu srbima bilo bolje. Ne previše bolje ali imalo je dosta benefita. Uzimajući u obzir da pričamo isim jezikom možemo zaključiti da imamo i isto porijeklo ali zbog raznih carstava koja su vladala ovim područijem imamo različite religije koje su bile dobar materijal za svađanje i sukobe. Mislim da Jugoslavija nije uspjela ne toliko zbog nas nego zbog Velikih sila koje više vole da zavade i vladaju nego pregovaraju. Propast jugoslavije nije samo srpska nesreća nego je nesreća i za sve ostale narode. Kad si mali ne možeš biti stvarno suveren pa zbog toga ni jedna od ovih naših država nije nezavisna i suverena što znači da smo samo poligon za treninge velikih. Jezik nas spaja, vjera djeli a razuma nemamo…
Da ne ponavljam već rečeno, jedno je jasno, uzrok svemu su pogrešni ljudi na pogrešnom mjestu, nedostojni u svakom mogućem smislu. Ljudi (mada mi je teško ne nazvati ih magarcima) koji nisu bili sposobni sagledati, promisliti i sprovesti interes svog naroda i nijednog drugog! Često se pitam, zašto baš mi imamo ovakvu vlast i ološ „elitu“, čast manjini? I to ne samo neznavene karađorđeviće, pašiće i kompaniju, nego i kasnije, sve do danas? Uporedite srbske komuniste sa njihovim drugovima iz ostalih naroda.. Jesu li njihovi rušili svoje hramove, ugonili stoku u džamije? Da li je hrvatska dobila pokrajine? Ne mogu da zamislim da bi oni na čelo države doveli pripadnika naroda koji je nad njihovim izvršio genocid, kao što su Srbi doveli Broza!? I sve tako, do dana današnjeg, sjaši kurta, uzjaši murta, nesrećni Milošević se držao za jugoslaviju kao pijan plota i nespreman dočekao agresiju zapada, o dosovcima da ne pričam, vučić jedva čeka da se razgraniči sa svojom okupiranom teritorijom!? Dokle?
… Uostalom, prije ili kasnije, neko će MORATI da razjasni kako smo upustili i srpsku Crnu Goru!!!
Ili možda kukavički mislite … Možda mislite da je to bez nas mogla da uradi ova šaka jada!?
… Sila oni!?
Nije valjda da tako mislite???
Mi,Srbi pravoslavci, ne smemo više da živimo ni za jednu ideologiju i nijednu politiku sem nacionalne srbske politike. Ne smemo da se prepustimo beznađu, da širimo defetizam i sasvim da postanemo ono seme koje je palo na kamenito tlo i koje vene pod težinom životnih briga. Treba nam glava porodice. Traba da uzdignimo naša srca iz prašine materijalizma ka jedino vrednom, jedino postojanom, jedino iskrenom. Demokratija može da funkcioniše, u punom obimu, samo u moralno-religioznom društvu. Poštujemo Boga kako umemo, kako su nas naučili, tako ćemo naučiti da poštujemo sami sebe a to je suštinski važno. Dokle god nas vode oni kojima je srbski život najjeftinija i najbeznačajnija stvar na svetu- MRKA KAPA, LOŠE NAM SE PIŠE!
… Odoh da pilegnem.
I da se zna, uklakulisao sam crvjene kartone od braće Srba!
Mene bi iznenadilo … Da ih nema, to bi me iznenadilo!
… Ne volim iznenađenja.
… Godinama sam o tome pisao, i ne samo ovdje!
Usamljen, osporavan, napadan …
Vidim da sada ima ko da piše i debatuje, da kritički preispituje tu “ smrtnu presudu “ Srba Srbima, pobolji od mene oni, mnogo bolji.
Mogu serbez da bačim pero. Miran.
Što se prvog dijela priče tiče …
A onda da vidimo kako smo bahato i samoubilački batalili braću katoličku i muhamedansku! Kako smo ih bezočno upustili iza Velikog rata, i njih i njihove, što će reći srpske teritorije !?? Odrekli se …
Kako smo ne samo sebi, nego i njima jednako, nanjeli nenadoknadivu štetu! Nepopravljivu, kada im nijesmo dali da iz “ identitetskog ineregnuma“ kroz kontrolisani proces dokončaju svoj nacionalni identitet! … Vjeke su strpljivo čekali tu priliku da se vrate sebi, svome rodu, svojoj srpskoj državi !
( Kako je to još ranije znakovito bio nagovjestio Husein kapetan Gradaščević, kada je bio krenuo na Turke … I to ne bilo kako, nego pod bojnim srpskim zastavama kosovskih vitezova, tri su ih mjeseca vezle hanume bosanske, oči izbjelile – sa pjesama kosovskim biše krenuo vojskom golemom otud Bosne da izravnja račun, da svjeti Kosovo … Kada je onda do nogu potukao Turke kod Lipljana! )
… Sto godina poslije, prokockali smo priliku nesvakidašnju! Da povratimo braću i srpske krajeve do skoro Istre … Da ih konačno i zauvijek povratimo. I to bez uslovljavanja da se vrću “ veri prađedovskoj „! Dosta nama da se vrate svome srpskom rodu na polzu Srbima i Srbiji !!! Pa smo, znamo što smo učinjeli !????
A onda još …
Onda još i da razgrnemo ono najmučnije pitanje genocida Srbokomunista, komunosatanista nad sopstvenim narodom tokom i poslije Drugoga rata !!!
Pa da onda dušom danemo.
Da nam lakne poslije svih laži i samobmana!
Da konačno prihvatimo istorijsku odgovornost za sve što se događalo i dogodilo od Balkanskih ratova do danas!
Da sagledamo i “ srpsku krivicu“, sopstvenu, kao nalog savjesti i znak ozdravljenja nacije.
Koja bi ona tako pokazala svoju punu snagu i svoj potencijal hrabrim i bez ostatka samoprespitivanjem sopstvenih grešaka koje su nas dovele na ove grane!
Mučeni Srbin je zaslužio sopstvenu istinu o sebi!
… Onaj koji je srušio dva svjetska Carstva zaslužio je makar toliko.
Istinu !
I nadu.
Budućnost !
… Makar i bez katoličkih i muhamedanskih Srba.
Ali ne i bez sebe.
Kad o nečemu sudite onda je neophodno uživjeti se u vrijeme i kontekst događaja o kome sudite. Najlakše je i najgrešnije suditi iz perspektive „bezbjednog“ posmatrača i kroz naočari vremena u kome živimo. Nas jeste Jugoslavija koštala žestoko, ali nas je koštalo i Kosovo, pa ga se ne odričemo. Koštali su nas i Balkanski ratovi i svi ratovi od 1389. do danas. Koštalo nas je i učešće u tuđim ratovima, prije svega na strani Austrije. Koštalo nas je i učešće u revoluciji 1848. na strani bečkog dvora, a protiv Mađara. Koštala nas je i Makedonija, koja odavno nije ni Nemanjićka ni Mrnjavčevićka već mješavina mnogo čega balkanskog u kome dominiraju neslovenski i antisrpski elementi. A zašto nas je sve to toliko koštalo? Samo iz jednog razloga, zato što smo htjeli slobodu, ujedinjenje i nezavisnost. Zato nam se i Jugoslavija učinila spasonosnom za uspostavljanje jedne jake države na Balkanu koja bi nam garantovala to za čime žudimo. Vi pišete o ponudama koje su nudile zapadne diplomate Pašiću, a on ih odbijao. Odbijao ih je, gospodo, zato što su to bile nezvanične i uglavnom lažne ponude. To su bili mamci za gubljenje i ono malo slobode. Jugoslavija se činila jedinim modelom da se ta sloboda uspostavi i sačuva. Zato smo se za nju toliko borili i stradali, a potvrdu da Jugoslavija nije bila samo srpsko zlo vidimo i po tome kako izgledaju njene države „naslednice“. Siromašne, sa primitivnom sviješću, sa jalovom i lopovskom elitom, sa nepismenim i fragmentiranim narodom. Upravo zato što su se bojali uspostavljanja jake slovenske države sa prilično liberalnim pogledima na unutrašnja društvena i međunarodna pitanja velike imperijalne sile su bile protiv njenog stvaranja. Tek kad su vidjele da ta država nema prije svega ljudske ni finansijske kapacitete da se kao takva ostvari, da su nacionalni, ali i socijalni, antagonizmi jači od kohezionih sila, da će u takvoj državi zapadne kompanije preuzeti sve resurse, te da je većina tadašnje elite u skladu sa poslovicom „mnogo je mačku goveđa glava“ one su aminovale njeno nastajanje.
@ BEZVEZNI I NEBITNI
… Ima u ovom tvom komentaru i tačnih, lucidnih konstatacija i zanimljivih stavova.
Ali, žao mi je, osnovnu stvar nijesi razumio, koja je to ona najstarija na prostoru ideja!
To je ono što nas i danas hebe …
Svijet ideja!
Greške n atom prostoru koje predhode greškamana svim prostorima političkog i socjalnog živta!
… “ Jaka slovenska država „!? , kažeš.
Ti imaš pravo i na tu “ fabuloznu fikciju“ koja je izvan svakog srpskog interesa.
Nemaju, nijesu imali oni koji su vodili državu i narod.
Oni za razliku od tebe i mene imaju OBAVEZU da znaju šta je ono najbolje za srpski narod.
Njima, ne i meni i tebi, se podrazumjevaju znanja razna, vještine i onaj posebana dar državnika da ANTICIPIRAJU!
Da predviđaju sa najmanjim mogućnostima da pogriješe.
Zato ja i ti kuckamo dokoni naknadne pameti, a neki drugi, morali bi biti nemjerljivo bolji, vode državu!
Podrazumjeva se da su oni “ posebni“!
U svemu bolji od nas!
… Oni su oni koji ne smiju da pogrješe!
A onda su pogrešili grozno, diletantski i nepopravljivo.
Jugoslavija je bila SVAČIJI SAMO NE I INTERES SRPSKOG NARODA!
Morali su da znaju.
Moramo danas da znamo da nijesu znali.
Moramo, ako ćemo da stasava neka generacija Srba koja će da zna!
… Podučeni na sopstvenom iskustvu, na iskustvu svojih roditelja.
Da se ne ponovi slična neka greška, iako je ova priča zauvijek “ istorijski spakovana“ !
Nažalost …
Dakle, riječ je o fatalnoj greški koja sobom vuče sve moguće greške do danas.
Mi i danas, zapravo, plaćamo cijenu kada smo Sbiju dali za provizorij nazvan Kraljevinom SHS!
Kada smo ispustili istorijsku šansu koju smo čekali pola milenija da povratimo“ bivše Srbe “ u buduće neke TROIMENE SRBE!
Kako je to … Kako je to bilo jedino prirodno!
Jedino normalno.
Sve drugo je nesavjesno fulanje i suvišak “ državotvorne imaginacije“ jugoslovenstva!
Suluda ideja da umjesto da stabilizuješ svoj nacionalni i identitetski habitus, državotvorni, ti kreneš u avanturu da kreiraš “ državotvornog Frankenštajna“ … Koji nas je koštao, košta, života naciju!
… I danas.
I sjutra če, isto!
SVE OVO JE GORKA I TESKA ISTINA OD KOJE SE NIKADA VISE NECEMO MOCI OPORAVITI!SRPSKI NAROD BI KAO PRVO MORAO DA 7 DECEMBAR PROGLASI ZA DAN SVOJE NAJVECE ZABLUDE,DAN LUDOSTI!HRVATI,SLOVENCI,MUSLIMANI, ŠIPTARI NIKADA NI U SNU NIJESU ZELJELI NIKAKVI JUGOSLAVIJU!’!SRBI IZ DANASNJE HRVATSKE SU I VELIKOJ VEĆINI BILI ZA ŽUTU MONARHIJU(TO SE NAJBOLJE VIDI PO PONASANJU AUSTROUGARSKIH GENERALA SRPSKOGA PORIJEKLA, BOROJEVOĆ,BUDISAVLJEVIĆ,PRODANOVIĆ…)TOKOM RATA!NE SAMO GENERALA NEGO I OD VOJNIKA PA NADALJE! SRBI IZ BOSNE SU KASNIJE POTPALI POD AUSTROUGARSKU I TAMO JE SITUACIJA BILA MNOGO BOLJA A SVE JEDNO SU GINULI ZA ŽUTU MONARHIJU ISTO KAO ZA TURSKU PRELASKOM U ISLAM POSTAJUĆI NASI NAJVEĆI KRVNICIU. U ZADNJE VRIJEME ČAK I CRKVA ZBUNJIJE NAROD PRICAMA KAKO SU NAS „ŠTITILI“I „POMAGALI“ISLAMSKI KONVERTITI (BUSATLIJE,SOKOLOVIĆI,ČENGIĆI…)ŠTO JE DALEKO, PREDALEKO OD ISTINE!AKO JASNO NE DEFINISEMO NASE ZABLUDE MI ĆE MO KAO GUSKE U MAGLI TUMARATI OD NEMILA DO NEDRAGA NE SHVATAJUĆO DA SMO JEDAN CIJELI VIJEK (KOGA SU POJELI SKAKAVCI)POTROSILI URNISUĆI HILJADU GODINA BORBE ZA SRPSKO MAROD I NJEGOV DOM!BACILI SMO POD NOGE SVE SVOJE OCEVE,HEROJE,SVETE,KRUNISANE I UCITELJE! SACUVAJ BOZE DA SMO VISE ZNALI O ZLOTVOROVOM PSU REKSU NEGO O NASEM SVETOM OCI I UCITELJI SVETOM SAVI! O CEMU POSLIJE OVOGA IMAMO STA ZBORITI?SAMI SEBE SMO PONIZILI A SLUGE NASIH NEPRIJATELJA PROGLASILI ZA „BRAĆU“!!!AKO TO DANAS SRBIN NE RASCISTI NASA PUT STRADANIJA VODI NAS U NESTANAK!!!