Утамничења

 „Довољно ти је зло да будеш оно што јеси“ (Шекспир)

Времена је све мање. Упркос механизмима опсенарства, махинације и крађе. Упркос доушницима, ражалованим и наново активним. Упркос локалним полтронима који хитају у нове изборне „побједе.“ Упркос увећаном коефицијенту зарада са „клаузулом баланса“ (читај умањењем), након избора. Упркос јавном сервису. Упркос братових десет милиона. Упркос полтронима, на државном нивоу. Упркос позитивним опозиционим конвертитима. Упркос преговорима. Упркос „дијалошкој виртуозности“ дијела опозиције чији самодеструктивни политички ентузијазам не посустаје. Упркос НАТО-у. Упркос кохабитацији НВО сектора. Упркос отклону од историје и декаденцији система вриједности. Упркос профитерском плијену. Упркос издаји. Упркос „ружичастом“ јавном сервису.

Неко мора да је оклеветао Јозефа К., јер се, упркос свему што чини, његово политичко вријеме убрзано конвергира, атрофира, гута изнутра. Јер нема више „лајкујућих умова.“ Јер је „пут нагоре и пут надоље, један те исти.“

Ако се наш осјећај идентитета темељи на ономе што имамо, на посједовању, ако вјерујемо да „ми смо оно што имамо,“ онда се, како каже Фром, неминовно суочавамо са питањем „шта смо ми ако изгубимо оно што имамо?“ Појам вође или диктатора психоаналитичари доводе у везу са егом, или са доминантним владајућим принципом из кога се его конституише. Диктатор персонификује хипертрофирано ја чије властољубље је посљедица безграничне похлепе, похоте и егоманијакализма. Диктатор се по правилу раствара у сопственом сувишку. Једном, када прекорачи границу, његов надут его се растаче у сопственој неумјерености.

Наш локални силник који „Итаком плодном и цветном у души својој је желео владати сам“ (Хомер), одавно је прекорачио границе свог политичког имања и бивања. Тежећи да има много и да буде много, креирао је систем лажи и манипулације који је временом постао баналан и огољен, чак и за онај мали број (не)срећника који у њему доиста „живе боље“. Властитим обиљем и бахатошћу свог најужег клептократског круга еманирао је свеопшту оскудицу, не само у економској, већ надасве у социјалној, етичкој па и у онтичкој димензији живота државе. Овај политички приватлук и безочност, гдје држава служи само за задовољење личног каприца и прохтјева, неминовно води до ентропије државног и политичког по себи, до стања (не)реда у ком саможива свијест суверена више не може да прикрије властиту инфериорност и немоћ.

Времена је све мање. Премда партија грчевито вјерује у моћ војне алијансе. Премда поборници вођиног „историјског дјела“ очајнички жуде за новим преговорима. Премда је кобних „тринаест писама“ ишчезло.

Иза одређене тачке не постоји могућност повратка. Јер и пријатељи су ишчезли, или су у затвору. Јер спољни „партнери“ губе стрпљење, док се унутрашњи противници множе. Јер је „процес“ самоокивања у току.

Сат откуцава. Параноја је све већа. Рокови су се опасно приближили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: