Упознајте хрватски панк бенд „Срби“ (ВИДЕО)

Има ли ичег панкерскијег од хрватског бенда под именом Срби?

Када је британски колектив  Crass 1978. прогласио смрт панка, био је то израз револта због све евидентније комерцијализације ове супкултуре у „још један јефтин прозивод за конзумеристичке главе“. Произвођачи одеће присвојили су идеје подераног џинса и нитни, а сва та, некада специфична обележја панк идеологије почела су да губе свој опозициони смисао и да оснажују систем против којег се панк заправо бори(о). Довољно је проћи било којим тржним центром или ноћним клубом да видимо да чирокане и мајице са логоом Рамонес-а нису више резервисане само за бунтовнике.

Можда је некадашња појавност панка превазиђена и његова естетика постала прихватљива, па чак и мејнстрим, али његова суштина остаје неприкосновена. Бес, побуна, борба за слободу и једнакост, за угњетену радничку класу, „уради сам“ филозофија, борба против естаблишмента, репресивних ауторитета, експлоатације, расизма, хомофобије, национализма и других неправди и даље чине етос панка, ма како се он материјализовао.

У јеку прљавих политичких игара, распиривања нетрпељивости и националне мржње на Балкану, има ли ичег панкерскијег од хрватског бенда под именом Срби? Тешко.

И не, панк никада није умро, нити ће икада умрети.

Иза овог релативно младог бенда стоје три жене – Надиа, Миyу и Соња. Соња је донекле већ позната регионалној панк рок сцени – али под другим именом и другим родом. У питању је алиас Давора „Њеца“ Храњеца, кога многи знају и као фронтмен/ку социо-културолошког панкенрол бомбардера Абергаз, панкерку флуидног родног идентитета, бритког ума и незаустављиве енергије.

На омоту албума првенца Срба под називом Рај исцртана је мапа Хрватске, назив групе исписан је глагољицом, а натпис „панк плоча“ ћирилицом. Трорифним песмама, двојком на бубњевима и стиховима прожетим здравом дозом хумора и сарказма, Срби гурају три прста у око свима онима којима их треба гурнути. Док таблоиди са обе стране српско-хрватске границе малициозно призивају почетак (хладног) рата, ови млади људи ‘културом отвореног и критичког ума’ позивају на ‘суживот и смислен цивилизацијски живот’.

О бенду „Срби“, провокативности, родним нормама, панкерским мобилним апликацијама и судбини младих у сенци политичких сукоба Србије и Хрватске, за VICE Србија говори Соња а.к.а Њец Храњец.

VICE: Да почнемо од чињеница: како, зашто и када је настао бенд „Срби“?

Соња а.к.а. Њец: Скроз спонтано. На једном концерту у загребачком Attack-u, Надиа (пјевачица и басистица) смо закључиле да нема бољег имена за панк бенд из Загреба, од тога да се зове „Срби“- имале смо неке пјесме у глави, она се чула са Миyу (гитарстица и пјевачица) – те је Миyу унаточ трудноћи рекла да може – направиле смо пробу – проба је била живи ужас и знале смо да је то то и да идемо свирати и тако све што иде већ уз то. То се догодило тамо негдје у десетом мјесецу 2015. године.

Раније ове године изашао је први албум Срба. Које су вам главне теме и инспирација за музику и текстове?

Мени је пресмјешно што је исти изашао на 10.4. што је уједно и дан НДХ – па смо свим овим данашњим усташама и полтронима те идеологије тим чином симболично сјебали ту њихову анти-цивилизацијску и морбидну обљетницу. Што се тиче тема пјесама – нема ту неких „главних тема“, већ се пјева о ономе, о чему смо у том трену бивале инспириране и успјеле то убацит у форму пјесме и музике, а инспирација долази од свега могућега и немамо се намјеру ограничавати око било којих тема које нас на пјесме инспирирају.

Критике албума су позитивне, колико видим из појединих хрватских медија, а велике симпатије се гаје према провокативности вашег имена и текстова, чак више него према самој музици. Шта мислиш о томе?

Примјећујем да је медијима битније то „провокативно“ име, а мени је особно сулудо да се име било којег народа доживљава провокативним, док публика на нас иде највише због шашавости пјесама, као и њихове увијек комичне лајв изведбе, које колегице из бенда такођер воле попратити и којекаквим BDSM реквизитима, што свакако додаје и још једну димензију цијелом наступу, а боме и добром проводу. Што се тиче перцепције ван медијских оквира, она варира од човјека до човјека – те ми је драго што код никога није суздржана, јер јебеш пунк бенд око којег су људи суздржани.

Шта је данас провокативно?

Истина.

Кога, или можда боље рећи – шта желите да испровоцирате?

Не идемо са таквим мотивом, јер заправо желимо једино кроз тај бенд такођер изразити што желимо и како то желимо те се притом добро забавити, а сад ако неког то „вријеђа“, то је проблем онда дотичних, а не наш, јер се увреда увијек узима – никада не даје.

Имам утисак да је хрватска пунк сцена тренутно плоднија од српске. Да ли грешим, и каква је уопште хрватска панк сцена сада?

Је, тренутно је плоднија овдје – има доста (хипер)активних бендова, али како панк нама (и великој већини других људи у истоме) није никакво натјецање или тако нешто – изразито цјенимо и волимо све ентузијасте и пријатеље из Србије, који се такођер труде и раде са својим бендовима и пројектима, како то знају и умију. Панк се вјечито развија, чак и онда када се чини да стагнира – то је увијек само „затишје пред буру“, јер док је и живих људи жељно живљења, а не само пуког преживљавања, бит ће и пунка. Хрватска панк сцена је тренутачно на својој великој новој прекретници и тренутно ми се чини да би се могло још пуно тога догодити – поготово тамо у 2017. години и то поготово ако иста својим поступцима натјера и медије да је не могу више игнорирати, као што у великој већини још увијек раде и сада.

У Србима бубњеве свира и пева Соња, а у твом старијем бенду Абергаз пева и свира гитару Њец Храњец. Њих двоје заправо живе у истом телу, али су различите особе, не? Ко је Соња, а ко је Њец? И какав је твој однос према родним нормама?

Сви ти алиаси су дио исте особе – мене, а као особа са још увијек флуидним родним индентитом у транзицији развоја и спознаје истога – онда ми и природно долази се изјашњавати и овако и онако – поготово у умјетничком изражају, макар бих најрадије вољела када бих била у могућности живјети барем 90% својег живота у женском индетитету, како и умјетничким изражајима, тако и у свакодневном животу, док радим друге послове да си могу приуштити и забаву умјетничког изражавања.

Мој однос према родним нормама је такав, да би људи требали генерално олабавит око истих и да не би требали толику непотребну тежину бацати на исте по тим неким својим нерелевантним друштвено-моралним вертикалама, јер су иста ионако прије свега питање те интимне особне среће и задовољства. А ако друштву опћенито није тежња да се свака особа осјећа добро у својем тјелу, души и уму – онда то друштво не ваља и треба мјењати неке своје ставове, а богме и предрасуде.

Реци ми нешто мало о твоје прве две мобилне апликације: Хрватски панк радио и Сазив Сабора 2016! Откуд идеја за њих и како си уопште почео да програмираш? Може ли се и то подвести под твој „културом отвореног и критичког ума – KOKU“ приступ?

Наравно да може, јер и то јест такођер тај мој KOKU  друштвени приступ, у својој пракси. Идеја за радио је дошла, након питања упућеног самој себи, које је одприлике гласило: „Како могу још више доприњети сцени, којој сам и сама дио?“. За игру „Сазив Сабора 2016“ идеја је дошла сасвим спонтано, јер сматрам да људима треба опуштање кроз сатиричку зајебанцију око дневних политичких питања док серу на заходу или само забушавају на својим пословима или док су на школи или на факултету. Програмирањем се из зајебанције бавим од кад сам први пута у својем 4. разреду основне школе се сусрела са LOGO сучељем – гдје сам програмирала једноставне цртане филмове са том мени легендарном корњачом у том сучељу, а и од када сам са 5 година заиграла своју прву игру (Lemmings) на 486 рачуналу са ДОС оперативним суставом сам пожељела и сама радити своје програме, а боме и игре.

Прошло је годину и по дана од твог перформанса – јавног истраживања „Хоће ли прије завршити рат или ћу ја на глас прочитати цијели роман Марије Јурић Загорке?“, када си за 15 сати прочитала целу књигу испред шатора десничарске групе бранитеља, те тиме изазвала пажњу јавности. Како се осећаш данас када се осврнеш на ову акцију? Који је потенцијал борбе културом на прљавом и изопаченом политичком игралишту?

Драго ми је што је та акција (барем симболично) у својем укупном резултату – премостила јаз комуникације те надишла политичке идеологије и неканепотребна препирања око истих – јер је иста (судећи по питањима и количини истих, која добивам и ево данас) и највише доказала које је заправо тренутачно стање у друштву, а боме и доказала колико и један човјек скупа са људима који такођер то подржавају – може једино културом утјецати на сузбијање мржње и нетрпељивости – те због тога и јест толико далеко иста и одјекнула.

Уз све оне пријетње и мржње коју добих од полтрона мржње након те акције, такођер сам и пуно више добила позитивних реакција – и од самих бранитеља, који НЕ ПОДРЖАВАЈУ (!!!) те тзв. „шатораше“, уз неизоставан њихов коментар, који би увијек некако био у стилу: „Само због овакве младежи попут тебе ми једино и има једино неког смисла, што браних својих кућу када ми је по истој запуцало, када видим што се све догађа у овој држави данас.“, због чега ми је такођер драго што исту акцију урадих, јер иста такођер и доказује да и велика већина људи која је и у мојим годинама била у том проклетом рату, заправо не брије на никакву мржњу – већ баш напротив – желе суживот и некакав смислен цивилизацијски живот, а да домаћи медији упорно итекаку углавном серу по истима, када ту исту популацију желе показати као већински мрзитељску, због неких својих сензационалистичких интереса.

Кад смо код политике, нетрпељивост између Срба и Хрвата се свако мало подгревају изјавама политичара. Шта мислиш о актуелним спољно поилитичким „односима“ ове две земље? Где смо ту ми?

Та нетрпељивост је ништа друго него једино игра између капиталистичких политичара и њихових идиотских полтрона – а не између људи који користе разум. Сматрам да ако ти политичари желе нови рат – да би онда они требали одјебат од свих нас људи којима није то у интересу, а за које су по својим функцијама и уставима република задужени стварати ЦИВИЛИЗИРАНОСТ и међусобну солидарност, а не све ово супротно од исте што раде и тренутачно свима нама, који нисмо дио њихове владајуће касте.

Становници наших држава требају престати давати легитимитет таквим особама на изборима, јер осим што то исти очито не заслужују – ако становници са правом гласа и даље бирају те исте олигархијске кретене – онда сте си сами криви, јер чак и у оваквој „демокрацији“ – искључиво је на на свима нама хоћемо ли исте одјебати или прихватити – или „недоисус“ створит нешто смисленије(!!!), а ја итекако сматрам да овакве политичаре колективно треба одјебати како год то знамо и умијемо – без да итко буде жртва или мученик у томе сразу, а то је културолошка борба која се дефинитивно не догађа „преко ноћи“, а на нама управо САДА све овиси – и каква ће нам будућност, а боме и садашњост бити.

У твојим песмама у Абергазу, као и у Србима, причаш о фашизму, национализму, хомофобији, трансфобији и другим болестима данашњице. Који су принципи и вредности по којима живиш и ствараш?

Желим живијети у свијету, у којем сватко може ЖИВЈЕТИ, а не само једва преживјети, ако и за то има срећу сплетом околности, како то већ данас бива. Принцип је тај прије споменути „КОКУ приступ“, а почетна вриједност је та да сваки човјек осјети како и његов, а и онај други живот – вриједи.

Фашови одјебите. Једна од мени омиљених песама.

Абергаз је већ свирао, а да ли ће Срби икада свирати и у Србији?

Свакако ћемо и са бендом Срби и са Абергазом поновно доћи свирати у Србију – само да нам гитарстици и пјевачици прође породиљни, па ћемо врло вјеројатно и скупа доћи засвирати – гдје – за сада то још увијек немамо нигдје договорено до краја. Планови су нам да хоћемо радити још боље даље, а како – то нитко не зна за 100%, како то углавном и буде у панку. (смијех)

Једна песма са албума Срба за крај?

Ево бирам пјесму назива: „Срби су моји пријатељи“, како бисмо истом такођер прославили разум, који надилази и чини апсурдним све те национализме и друге протуцивилизацијске гадости, које нам очито поновно желе покушати усадити руководећи ових република. Такођер те молим – да ми не преводиш одговоре, као што су то радили неки други медији из Србије приликом интервјуа са мном, јер је крање вријеме да се и у медијима престане лагати, како се међусобно не разумијемо, јер је управо супротно.

Разумемо се! Хвала ти, Њец.

Преузето са портала: VICE.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: