Упокојио се мој најдражи звездаш

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Упокојио се о. Илија Буха, мој најдражи звездаш. Иако смо неколико пута сједили заједно и прије доласка у Острог и његове болести, тек су нас заједничке литургије у малој али нама најдражој руској цркви Свете Тројице зближиле. Служио је о. Илија и онда када по свим налазима, по свим дијагнозама, по свему што се дало видјети и чути, не би се могло очекивати ни да хода, а камоли да приноси Свете Дарове.

А он је служио, рукама блиједим и танким, као да су и саме сад сишле са неке фреске. Служио, док је дисао и како је дисао. Борио се са болешћу на један истински начин – није се предавао (ох, како је само упоран био да издржи сваку и најтежу терапију!) али није се никада ни жалио, коментарисао или тражио сажаљење. Гледао нас је оним очима доброг човјека и рођеног монаха. Бивао је све тиши, али и даље је служио.

Знали смо сви да ће доћи овај час, па опет и даље нешто баш болно пробада од помисли да се нећемо сусрести до поновног виђења у Царству, ако га се удостојимо. Илији, добром брату и величанственом борцу, Царство Божије. Тамо, или неће бити Звезде и Партизана или ће и из игре остати само оно лијепо и величанствено, што је Илија волио и што га је покретало да судбину свог тима доживљава као важнију од себе самога. Тај његов дар да заборави себе када навија, када служи, када трпи без јаука – он нам је показивао да још има људи који живе за друге. Збогом, оче и брате, збогом и помени Тамо гдје си се сада упутио, пред Престо Пресвете Тројице…