Умјетност у другом плану: Додјела „Нинове“ награде отворила питања избора жирија и критеријума
1 min read
Нинова награда
Када се, најчешће тек једном до два пута годишње, дигне прашина и културна јавност узбурка због неке књижевне награде, тешко је поверовати да се оне у нашој земљи додељују практично сваког дана – буквално, јер их је, како веле, више но дана у години. Чему онда служи више стотина литерарних признања, ако је и прстију на руци много да би се побројале оне које се заиста „рачунају“, а шта су највећи проблеми са тим „највећим“ наградама?
– Како је књижевност падом комунистичког режима изгубила статус који је имала, награде су остале један од ретких механизама њене значајније присутности у друштву – сматра књижевни критичар Никола Маринковић. – Истовремено, оне награде које успостављају књижевни канон, попут „Нинове“, признања „Бранко Миљковић“ или „Меша Селимовић“, имају и ширу друштвену важност, па се тако створила парадоксална ситуација да, без обзира на превелики број књижевних награда, као да је оних важних и даље премало.
Универзитетски професор, писац и критичар Радивоје Микић слаже се да је сам број награда можда превелик за земљу са овим бројем становника и културним потенцијалом, али истиче да је много већи проблем садржан у питањима: ко су чланови жирија и по којим критеријумима они процењују, а где нису увек у првом плану уметнички критеријуми и књижевна вредност дела.
– У последње време значајна за наш културни живот или оно што је од њега преостало јесте и чињеница да се наше друштво дубоко идеологизовало, и то толико да једна страна у том сукобу жели да у потпуности избрише ону другу, њој супротстављену – наводи Микић. – У ситуацији у којој један део књижевне сцене није ни заступљен, ви тачно можете да знате ко одређену награду никада не може да добије. А таква идеолошка рестрикција није добра за културу овако малог народа. Притом, ми немамо културну политику, и зато се вероватно нигде друго не може десити да аутори бивају онемогућени да делују у интересу сопствене културе.
Др Игор Перишић, књижевни теоретичар и проучавалац историје српске књижевне критике, каже да је највећи проблем то што иза скоро сваке награде стоји одређена интересна или идеолошка група.
– Мени као либералу који нагиње левици веома смета што ове године и „Нинова“ награда, са лево-либералним жиријем, није показала ни минимум слуха за идеолошку отвореност, него је доделила награду једном друштвено-политичком раднику, а не писцу, уз веома мутну клановску позадину такве одлуке.
Док се масмедијска сцена не отвори за књижевну критику и тиме потпомогне у формирању угледних критичарских имена независних од мрвица са клановских столова, мисли Перишић, веома је тешко формирати жири који би професионално био неупитан.
