Умјетност није само украс, она животу даје смисао

Овог месеца требало је да буде одржано 50. Међународно такмичење Музичке омладине, припреме за његово јубиларно издање, посвећено виолончелу, биле су завршене, али је због пандемије вируса корона, одложено за јесен. Уз овај вредан јубилеј, Музичка омладина ће издати и монографију о такмичењу.

Кроз све ове деценије искристалисала се једна лепа пракса да се некадашњи победници овог такмичења, сад већ прослављени уметници, позову у жири. Тако је било и са истакнутим француским виолинистом Алексисом Галперином, победником 1980. године, који је касније још два пута био члан жирија у Београду. Данас је присутан на свим светским подијумима, уважени је професор Париског конзерваторијума, повремено компонује, пуно пише о музици. Овај интервју, део поменуте монографије, представљамо премијерно читаоцима „Политике”.

Разговор са Алексисом Галперином почели смо управо сећањем на 1980. годину и његову победу на такмичењу.

– Не претерујем кад кажем да то остаје једно од мојих најснажнијих сећања из младости, можда и у мојој целој каријери – сведочи Галперин. – Данас, у мојим успоменама, то прво путовање у Београд личило је на сан: откривање једне земље (тада је то још била Југославија), једног града, српског народа и његових музичара. Три етапе такмичења, са невероватним стресом и концентрацијом који иду уз то, и тада, када сам чуо да сам освојио прву награду… све ми је изгледало готово нереално. Једна слика остаје вероватно заувек: дан пре финала, после вечере, шетао сам једним београдским парком и одлучио сам да, какав год да буде резултат, сутрашњи дан буде најлепши у мом животу. И био је! Један од дана који остају незаборавни.

Шта вам је значила прва награда и колико је била значајна за вашу каријеру?

Прва награда на једном међународном такмичењу – у то време Руси су стално побеђивали – била је велики догађај за лично самопоуздање, а произвела је и непосредне практичне последице: понуђено ми је, изненада, много концерата у многим земљама, у источној и западној Европи, али и у Азији. Мрежа Светске федерације Музичке омладине била је за мене фантастична прилика да стекнем велико искуство на подијуму. Tада сам срео и великог музичара Александра Павловића и с њим имао успешне турнеје у Србији, Француској и Белгији. Био је оснивач и директор БГО „Душан Сковран” и значајна личност на такмичењу. Велики уметник, чудесни виолиниста и професор, а пре свега човек истинске мудрости и великодушности, постао ми је више од пријатеља; имао је велики утицај на мене у младости. Заиста сам волео тог човека и не могу вам рећи колико сам научио док смо били заједно на турнеји са његовим сјајним оркестром. Имали смо бескрајне разговоре о музици, наравно, али и о важним темама као што су Други светски рат на Балкану, страшна експлозија у бившој Југославији после Титове смрти

Која сте дела из програма 1980. задржали на свом репертоару?

Сва, пошто су многа спадала у класични репертоар, посебно Брамсов концерт, који сам свирао у финалу. Са нежношћу се сећам и српског дела у програму „У планини” Милоја Милојевића, један диван, асоцијативан комад, повремено близак француском импресионизму.

Били сте на Међународном такмичењу Музичке омладине и такмичар и члан жирија. Какве сте разлике приметили на и у самом такмичењу?

Технички ниво никад не престаје да буде све виши и виши. То не значи да најбољи извођачи у прошлости нису имали високу технику, већ просечни ниво данас непрестано расте. Еволуција која, на жалост, не иде увек са добрим културним наслеђем, што значи са истинским познавањем различитих музичких светова.

Колико је важно искуство такмичара за његов каснији рад у жирију?

Најважнија ствар за све чланове жирија је сећање шта значи бити на подијуму, на другој страни. У многим случајевима, приметио сам да старији људи једноставно на то заборављају зато што су изгубили стваран контакт са реалним садржајем свирања, па понекад могу да буду некоректни, са пуким интелектуалним приступом који не помаже у сагледавању свих аспеката извођачког чина. Сећам се једног детаља: када сам био последњи пут у жирију, Александар Павловић ме је замолио да свирам концерт на Коларцу, тачно у средини такмичења. Није потребно да вам кажем да сам био нервозан да изводим – Тартинија и Паганинија, ако се добро сећам – пред својим колегама и студентима. Али сам осећао да то дугујем младим виолинистима које сам оцењивао и београдском такмичењу, које ми је, пак, пружило толико много у прошлости.

Какво је ваше искуство у обликовању једног младог виолинисте?

Предајем 40 година и сада, на Париском конзерваторијуму, имам велику одговорност да водим неке сјајне младе виртуозе. Тешко је дати јасну дефиницију свог сопственог метода – акумулација знања, искуства, али и сећања на значајне моменте нашег уметничког живота, који могу имати стварни утицај на односе са младим студентом. Модерна друштва су све више и више у вези са светском мрежом, а то има позитивне и негативне ефекте. У сфери музике то су ствари које су, више или мање, исте (неки технички принципи, на пример) и нову реалност не можемо игнорисати, као ни широко отварање граница простора и времена. Сам репертоар истражује прошлост више него иначе, као и нове путеве модерне музике. Као педагог ви морате да помогнете сваком студенту да нађе свој сопствени пут, свој глас и своје место у музичком друштву; за младе људе то значи да буду способни да направе избор, уместо да се изгубе у милионима информација које имамо кроз интернет и међународну размену.

Шта највише цените у извођењу једног младог музичара?

Срести правог уметника. То је оно што нашем свету још треба, и треба све више и више.

Бавите се повремено компоновањем и музиколошким радом?

Компоновањем се бавим повремено и ретко – за филм и позориште. Никад нисам себе сматрао композитором. Музикологија исто није одговарајући термин. Писао сам о музици, претежно о виолини и о музици за виолину, без помисли и једног јединог секунда да сам, како бих рекао, научник. Увек сам осећао жељу да пишем о ономе што радим као виолиниста и педагог и мислим да је то у вези са идејом верности заоставштини, сећању које би могло да нестане и због тога морамо да га пренесемо новим генерацијама. Комбинација активности и мишљења – не могу порећи – део је моје личности, али, још једном понављам, ја сам далеко од тога да будем музиколог!

Молим вас да нам на крају овог разговора опишете своје поимање музике и свој однос према њој.

Опростите што сам мало помпезан, али ја чврсто верујем, као и Достојевски, да ће лепота спасити свет. И верујте ми, било је дирљиво делити ту веру са многим пријатељима из разних република бивше Југославије у најтамнијим данима рата, да уметност није само украс живота, она је нешто што животу даје пуни смисао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: