Умјетници из Црне Горе – српске духовне војводе

Поводом десете годишњице постојања и рада, Удружење радника умјетника Србије и Црне Горе чије је сједиште у  Горњем Милановцу, на свечаности уприличеној у сутоморском ресторану „Акустик“  уручило је посебна признања својим заслужним члановима из Црне Горе. 

Тако су титуле духовних војвода,  које се  за унапређење умјетничког стваралаштва додјељују уз благослов свештеника Српске православне цркве, припале  пјеснику Бранку Бату Крковићу,  вајару Комнену Вуковићу и  резбару и сликару Ранку Павићевићу, иначе машинском инжењеру, као и његовом колеги по струци Драгану Марковићу,  чија је умјетничка специјалност израда модела бродова у боци. 

Повеље за допринос афирмацији  удружења припале су овогодишњем гусларском прваку Црне Горе Зорану Ђекићу,  његовом младом колеги Вујадину Кнежевићу и поморском инжењеру и пјеснику Василију Јанковићу.

Комнену Вуковићу, уз војводско, уручено је и признање  „Бојно копље“, за очување умјетничке борбене готовости. Награде је умјетницима уручила професор Славка Кликовац,  пјесникиња која је прошлогодишња добитница војводског звања Удружења радника умјетника Србије и Црне Горе.

Захваљујући се на признању, Бато Крковић је истакао да му је награда духовног војводе утолико дража јер долази од удружења које из свог имена није избрисало Црну Гору упркос успостављеним формалним границама између, како је рекао, двије братске српске државе.

„Црна Гора је настала, опстајала кроз вјекове и живи  на косовском миту. Она је од српског коријена, стабла и плода, и то је ноторна историјска истина, коју срећом, велика већина њених грађана зна и прихвата за своју, а ваљда, најоригиналније наше заједништво и истовјетност са браћом из Србије доказује и традиционална, историјска црногорска капа, која симболизује крв проливену на страдалном Косову, коротни „вијенац“ за изгубљеном државом у боју на пољу Косову, али и девет браће Југовића“, казао је Крковић, напомињући како Удружење радника умјетника

Србије и Црне Горе управо баштини заједничке вриједности народа двије државе.

Примајући симболично бојно копље и звање војводе, Комен Вуковић је казао да му ова признања много значе, те да је мало рећи да се осјећа узбуђено, али у исто вријеме, како је нагласио, и узвишено.

„Од срца се захваљујем Удружењу радника умјетника Србије и Црне Горе које је вреднујући моје прегалаштво и умјетнички рад нашло за сходно да ми уручи овако вриједна признања, на која сам изузетно поносан“, рекао је Вуковић. 

На добијеним титуалама духовних војвода захвалили су се бираним ријечима и Ранко Павићевић и Драган Марковић.Радојко Солујић, предсједник Удружења радника умјетника Србије и Црне Горе, сликар и последњи милановачки ковач, поздрављајући лауреате, подсјетио је да је организација на чијем је челу једина на свијету ове врсте.  

„Истраживали смо, и нисмо нашли нигдје на планети да постоји удружење које је слично нашем,а да окупља раднике свих звања који се баве умјетношћу. Као таквима нам је још већа част да можемо уручити заслужене награде члановима и пријатељима нашег удружења који живе и стварају у Црној Гори“, казао је Солујић.

Након свечаног дијела програма и додјеле признања, услиједило је дружење пјесника и умјетника, уз казивање стихова, пјесму и музику тамбурашког оркестра ресторана „Акустик“.

Војвоткиња из Зете

Славка Кликовац, честитајући награде четворици ставалаца из Црне Горе, казала је да се не сјећа веће усхићености у животу од оне коју је доживјела када је она прије годину дана, такође на свечаности у Сутомору, добила звање духовне војвоткиње.

„Тиме сам  постала прва жена војвоткиња у Црној Гори. Захваљујући том признању сам толико лебдјела да сам себе у тренутку замислила са сабљом у руци, на коњу,  како „парирам“ Кучима, који се с правом диче својим војводом Марком Миљановим,  док ми Зећани нисмо имали свог војводу„, казала је, помало у шали, Кликовац,  поздрављена бурним аплаузом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: