Укус густозне географије

На Приморју почињу феште.

Традиционалне обалне пучке свечаности по дефиницији подразумијевају и „папаладу а ла мака“, тј. покоји бесплатан залогај који попризове на десетине хиљада фештађуна, како се већ зову поклоници феште…

Један од првих српских романописаца, Јаков Игњатовић, у роману „Вечити младожења“ (СКЗ, 1910), прави разлику између пучке свечаности током које се обилато једе, пије и забавља, и манифестације за малобројнији друштвени крем. Први феномен назвао је Игњатовић пургербалом, а други ноблбалом. Па каже, кроз лик гостионичара: „Од ноблбала немам никакве хасне. Ту се слабо пије, а од лемонаде, пунша и посластице нема хасне, него од пургербала… Тај пуни џеп.“

Ко би рекао да је Јаков Игњатовић идеолог пучких свечаности не би много погријешио. У седмици у којој на обали почиње 48. Празник мимозе, дакако пургербал, са много музике, пива, вина и пригане рибе – помислио сам да не би било лоше каталошки набројати и остале феште, на челу са которским Карневалом зими, закључно са такође вишевјековном которском Бокешком ноћи, љети.

Каталошка набрајања су згодна због пуноће. Погледајмо између редова то мноштво претпостављених гастрономских делиција што их нуде Рибарске вечери (Апатин), Пасуљијада (Темерин и Велико Градиште), Fish fest (Београд), Белмужијада (Сврљиг), Бодрог фест (Бачки Моноштор), Бостанијада (Шашинци), Буткицијада и Чваркијада и Палићке свечаности (Палић), Дани јоргована (Краљево), Дани кромпира (Крупањ), Дани лудаје и Гусанијада (Кикинда), Дани вина (Ривица), Драгачевски сабор трубача (Гуча), Дринска регата (Љубовија), Ђурђевдански дани вина и ракије (Топола), Фестивал дуван-чварака (Ваљево), Винофест (Вршац), Тортијада (Јагодина), Јагњијада (Јагњило), Кобасицијада (Турија), Косидба на Рајцу (Рајац), Купусијада (Ариље, Мрчајевци), Роштиљада (Лесковац), Фестивал вина и Руменачка пихтијада (Нови Сад), Ракијада (Ковиљ и Прањани), Опленачка берба (Опленац), Пекарски дани (Алексинац), Питаријада (Бачка Паланка), Пршутијада (Мачкат), Пударски дани (Ириг), Румфест (Рума), Сабор паприкара (Рутевац), Бубијада (Шабац), Шљивијада (Осечина), Сланинијада (Качарево, Панчево), Сремска куленијада (Ердевик), Сремска винијада и Кобасицијада (Шид), Штрудлијада (Ново Милошево), Туцанијада (Мокрин), Врњачки карневал (Врњачка бања), Wинтер фест (Суботица), Златни котлић (Ариље), Дани пива (Зрењанин), Жумаријада (Кладурово), Жупска берба (Александровац)…

У београдском склоништу гледао сам 1999. године филм „Председничке лажи“, са Дастином Хофманом и Робертом де Ниром, сторију о фиктивном рату с Албанијом. Хофман је глумио режисера који спинује јавност зарад прикривања сексуалног скандала америчког предсједника, што је била алузија на аферу „Клинтон-Луински“. Фабрикујући разлоге за рат, Дастин Хофман на једном мјесту каже како мора да тамо у Албанији постоји неки фестивал у част жита, ор сометхинг.

Био је то тренутак када сам жедан мора, но спреман за смрт, ако је то човјек икад, пожелио бокун пригане рибе сарделе с Празника мимозе.

Био је то тренутак када сам схватио да свако мало албанско мјесто, пардон, да свако мало и албанско, кад и свако друго мјесто – крије манифестацијски потенцијал за пургербал. Што мања црква – то више духовности, што мање мјесто – то више изворности. Никад нисам био ни на једној од континенталних фешти које се зову манифестације: ни у Гучи, ни у Турији, ни на Рајцу, ни у Лесковцу… а свакога бих савјетовао да за живота обиђе те наше важне тачке.

Језик је чудо. Омогућава да се на српском, или било ком, опише укус густозне географије.

(Недељник)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: