Ukrajina sve usamljenija

Ukrajina neće postati članica NATO-a još najmanje jednu deceniju, potvrdio je u četvrtak američki predsednik Džozef Bajden. Takođe, na putu ka tom članstvu Kijev će prethodno morati da ispuni obaveze preuzete Minskim sporazumom o regulisanju situacije u Donbasu, potpisanim 2015, iza kojeg, osim ove zemlje i Rusije, stoje Nemačka i Francuska.

Ovakav zvaničan stav Vašingtona drastično se razlikuje od priča koje su zapadnim medijima kružile proteklih nedelja, a u kojima se, između ostalog, otvoreno pozivalo na vojni sukob s Moskvom. Tvrdnje da Rusija gomila naoružane trupe, spremne svakoga časa da provale granicu sa susedom, po saznanjima nadležnih američkih obaveštajnih službi pokazale su se neproverenim. Ili je Bela kuća odlučila da ih kao takve tretira.

Prošlonedeljni „virtuelni” razgovor između Bajdena i ruskog predsednika Vladimira Putina ukazao je na jednu važnu činjenicu: SAD definitivno nisu spremne da se nose sa aktuelnim globalnim problemima i promenama koje oni nameću. I ne samo da su nespremne već u rezervi nemaju jasnu viziju kojim putem bi trebalo ići dalje, kako bi se sačuvao barem deo političke nadmoći koju je zapadni džin do sada pokazivao.

U ovu sliku se uklapa i priča o odlučnosti Vašingtona da se, kroz institucije NATO-a i angažujući vojsku koju ovaj savez poseduje, suprotstavi ruskom uticaju u Ukrajini. A upravo to je bila glavna tema prošlonedeljnog razgovora Putina i Bajdena. Svakako važnija od svih drugih jer pozivi na rat, koji sve učestalije stižu iz pojedinih zapadnih krugova, brinu ne samo Rusiju već i celu Evropu.

A nervoza je primetna. U Moskvi vole da napomenu kako bi eventualno uplitanje Vašingtona u odnose dveju bivših sovjetskih republika moglo da bude vođeno, pa i okončano, po scenariju sličnom onom iz Avganistana. Drugim rečima, da Amerikanci odjednom, bez konkretnih najava ili dodatnih objašnjenja, izađu iz „projekta zaštite ukrajinske samostalnosti i tamošnje demokratije” i, jednostavno, okrenu glavu na drugu stranu.

Takav scenario nije teško zamisliti ako se ima u vidu da glavne pretnje zapadnom moćniku danas stižu sa druge strane – od Kine. Najmnogoljudnija zemlja nametnula se u 21. veku kao činilac koji niko više i ne pomišlja da ignoriše. Posebno ne takozvani zapadni svet, gladan mnogo čega što mu u kuće ulazi sa oznakom „made in China”.

Za sada, u Vašingtonu se drže zacrtanog kursa. „SAD obilato šalju u Ukrajinu naoružanje koje je američkoj vojsci postalo nepotrebno”, objašnjava Nikolaj Petrušev, sekretar Ruskog saveta bezbednosti.

On je rekao i da Kijev svojim nastojanjima da uđe u NATO pokorno služi interesima prekomorskih pokrovitelja. „Bivšem režimu u Kabulu, na primer, uprkos statusu američkog saveznika, to nije pomoglo. Slično predstoji i zagovornicima američkog angažovanja u Ukrajini. Zemlja srlja u dezintegraciju i u jednom trenutku Bela kuća će, jednostavno, sasvim zaboraviti na one koji je ovde podržavaju”, izjavio je Petrušev.

A taktika Vašingtona u vezi sa „ukrajinskim pitanjem” je koliko jednostavna toliko i sebična: na eventualni front prema Rusiji, dakle pod kuršume, ne bi išli američki vojnici. Taj posao „rezervisan” je za momke u okviru zapadne vojne alijanse. Pa ko od njih odluči da se angažuje… A, objektivno, takvih je sve manje.

Evropljani na sve gledaju mnogo pragmatičnije. Po njima, ukrajinski teren bliži je Moskvi nego Briselu. Kako geografski tako i istorijski. A na zapadu našeg kontinenta pamte kako izgledaju ratovi protiv istočnog komšije.

Zato, kada pominje evropske članice NATO-a, Džozef Bajden kaže: „Naša sveta dužnost i pravna obaveza prema alijansi je da joj priteknemo u pomoć. Naravno, takva obaveza ne obuhvata i eventualnu pomoć Ukrajini. U svakom slučaju, mogućnost da SAD, unilateralno, bez evropskih saveznika krenu na Rusiju je – isključena.”

Najbizarnije u vezi sa sudbinom zemlje Zelenskog je to što na Zapadu niko i ne pomišlja da joj istinski pomogne. Kao da već i sama činjenica da je ova država istorijski vezana za Rusiju nju diskvalifikuje iz svih planova o zajedništvu sa takozvanim zapadnim svetom.

Kao da na tom Zapadu, jednako kao i na Istoku, sumnjaju da Ukrajinci zaista žele da žive neki svoj, samostalni život. Ili da su makar za njega sposobni.

Izvor: Politika