Uklete sestre Bronte: Emili, Šarlota, En

Piše: Milica Kralj

Na današnji dan, 19.decembra 1848.godine umrla je Emili Bronte, srednja od sestara Bronte, autorka romana „Orkanski visovi“. Neposredno pred smrtni časak zapisala je: „Vesnik nade dolazi mi svakog dan. U zamenu za kratki život nudi mi Večnu slobodu…“

Hovort, selo na severu Engleske u kome su rođene i živele sestre Bronte, imalo je oko četiri hiljade stanovnika i u njemu nije bilo nijedne obrazovane porodice. Oko sela su se nalazile močvare i požutelo žbunje, voda je bila nezdrava,prosečni vek stanovništva kretao se oko 26 godina. Iznad Hovorta crkva i groblje.

Porodica prečasnog Brontea sa suprugom Marijom, naselila se u Hovortu 1820.godine. Imali su i šestoro male dece. Majka Marija umire od raka u trideset osmoj godini. U sivoj mračnoj kući ostalo je šest siročića: pet bledunjavih devojčica: Elizabet, Marija, Šarlota, Emili,  Ana, i sinčić Patrik, kasnije nazvan Brenvel po majčinom devojačkom prezimenu.

Šarlota je rođena 21.aprila 1816.godine, Emili 1818. a En1820.  Njihov otac, prečasni Bronte pozvao je svoju svastiku Elizabetu u Hovort kako bi se brinula o svojim sestričinama i sestriću. Posle  detinjstva sa tetkom pod nemilosrdnim očevim pogledom,četiri starije ćerke otac šalje u koledž u Kaun Bridžu koji je namenjen deci siromašnih pastora. Sumorna i stroga ustanova predstavljalaa je za male sestre Bronte užasno iskustvo, upravnik ove ustanove, prečasni Kraus Vilson, smatrao  je da štićenice ovog doma moraju da se lišavaju svega, da budu bogobojažljive, da jedu neukusnu i sirotinjsku hranu, da ne žele niti traže išta više od onoga što im se pruža. Sve devojčice u koledžu, pa i male setre Bronte, morale su da se kupaju ledenom vodom, da pešače nedeljom do crkve na službu tri kilometara i da tri sata božje službe provedu u ledenoj prostoriji. Kao posledica ovakve torture devojčice su često poboljevale,  a telo im je ostalo nerazvijeno i  oštećenih nerava.

Najstarije sestre Marija i Elizabeta umrle su čim su izišle iz koledža.

Kad su se vratile u Horvort devočice su sa ocem mogle da razgovaraju o književnosti, politici, religiji. Knjige si im bile jedini prijatelji i jedino društvo, kao i igračke. Uveče su im tetka Elizabeta i služavka Tabita pričale stare legende dok su devojčice opčinjene drevnim fantastičnim svetovima tonule u san.

Pod velikim uticajem priča devojčice su s bratom počele da izmišljaju razne priče,  pozorišne komade, viteške priče, kraljeve i junake, čija imena su rezultat znatiželjne mašte, nepostojeća kraljevstva: Gondai, Angria…

Šarlota je u četrnaestoj godini počela da piše „katalog svojih knjiga“ i za  petanest meseci ispisala 22 sveske zbijenim rukopisom da gotovo niko nije mogao da ga dešifruje.

Njihov brat Brenvel bio je lep, visok, riđokosi mladić, veseo, zaljubljen u muziku, slikarstvo i poeziju. Otac ga je obožavao. Kad je napunio osamnaest godina otac ga šalje na Kraljevsku akademiju u Londonu. U susretu sa velikim gradom i sredinom posve drugačijom od njihovog seoceta Brenvel je osetio panični strah i nije ni ulazio u akademiju već se vratio kući.

Šarlota je bila niskog rasta i patila je zbog svog neuglednog fizičkog izgleda, imala je veliki nos i velika usta, a bila je i kratkovida. Kad bi skidala naočare sa teškim gvozdenim okvirom, prinosila je knjigu do samih očiju kako bi mogla da čita. Imala je neverovatnu energiju, želela je da iskusi sve ono što život nosi, sklapala je prijateljstva i održavala ih.

Srednja sestra Emili, nija imala takvih želja. Bila je visoka, mršava i nepristupačna. Za nju je Hovort predstavljao jedini raj na zemlji, u njemu je bila najslobodnija i najmanje nesrećna. Tu je mogla da piše a da joj niko ne smeta. Radila je sve kućne poslove,  mesila hleb, spremala hranu,čistila, prala, hranila stoku, živinu i sokola u kavezu. Nije želela da iskoči iz zatvorenog kruga nadajući se lepšem životu i večnoj slobodi tek nakon smrti: Vesnik nade dolazi mi svakog dana /U zamenu za kratki život nudi mi Večnu slobodu…“

Emili je bila najlepša od sestara, ali nikada nije upoznala ljubav ni doživela strast o kojoj sa toliko snage piše u „Orkanskim visovima.“  Ti visovi na kojima vetar besni  ime je i usamljene uklete kuće koja je pozornica romana, ali u širem kontekstu ti visovi su  i tragična usamljenost setara Bronte.

Ana, treća sestra, bila je najpobožnija, namirnija i najblaže naravi. U dvadeset i četvrtoj godini završila je četvrtu svesku povesti“Život Solalle Vernon“.

Brat Brenvel počeo je da se opija, uzimao je opijum i zaposlio se kao službenik na železničkoj stanicu u Souerbi Bridžu.

Biti guvernanta znači biti nešto kao diskretan deo nameštaja

Sve tri sestre neumorno pišu, živeći isključivo među ispisanim redovima život kakav su želele. Da bi zaradile toliko potreban novac Šarlota i Ana radile su kao guvernannte u porodicama bogatih veleposednika.

U romanu“Vilet“ Šarlot piše:“Biti guvernanta znači biti nešto kao diskretan deo nameštaja, jednostavna stolica, tepih koji u sebi nema ništa osobito…“

Šarlotina želja bila je da sa sestrama otvori  školu za obrazovanje mladih devojaka. Za ostvarenje takve želje bilo je potrebno da znaju strane jezike. Ona uspeva da pronađe adresu“Kuće za obrazovanje mladih devojaka“ u Briselu i, zajedno sa Emili,februara 1842.godine odlazi u Belgiju.

U Belgiji se po prvi put zaljubljuje u Konstantina Hegera, muža direktorke insistuta Zoe Heger. Zoe Heger bila je lepa i prilačna žena, a  njen muž obrazovan i izvanredan profesor i čovek dobrog srca. Neiskusna, svesna svog fizičkog izgleda, Šarlota je svim svojim bićem osećala neutaživu potrebu za ostvarenjem te nemoguće ljubavi. Zoe je primetila da je Šarlota zaljubljena u njengo muža i počela je da je proganja. Bolesna od tuge i neostvarene ljubavi Šarlota se vratila u Hovort. Pune dve godine svakodnevno je pisala pisma onome koga je u duši nazvala“crni labud“.

Emili nije imala takvih interesovanja već je marljivo učila i stekla zavidno obrazovanje.

I pored neostvarivih ljubavnih snova uspele su da otvore školu, ali uprkos oglasima i prospektima koje su svuda slale nisu imale učenika.

Uvidevši da od škole nema nikakve vajde Šarlota nagovara sestre da ono što su do tada pisale pošalju jednom londonskom izdavaču.

U maju 1845.godine pesme Šarlote, Emili i Ane objavljene su u Londonu pod muškim imenima.Karter, Elis i Ekton Bel i to zahvaljujući malom nasleđu koje im je ostavila tetka Elizabet.

Nažalost, izdavač je prodao samo dva primerka, ali to ih nije pokolebalo. Njihova spisteljska avantura tek je započela. Muški pseudonim kojima su prikrile svoj pol i identitet zaintrigirao je izdavače, dok one jedva čekaju da padne noć i da se predaju u potpunosti svojim novim rukopisima.

U jesen 1847.godine u Londonu su se pojavila tri romana:“Džejn Ejr“ Kareva Bela(Šarlota), „Orkanski visovi“ Elisa Bela(Emili) i „Agnes Grej“ Erktona Bela(Ana).

Šarlotin roman“Džejn Ejr“ doživeo je neverovatan uspeh, dok „Orkanski visovi“ nisu shvaćeni kao ni „Agnes Grej“.

„Džejn Ejr“ su čitali svi, od kraljice Viktorije,pa do Tekerija, a izdavač Džon Smit ponosio se svojom odvažnošću i pronicljivošću da objavi to delo.

I druga dva romana su se čitala i prodavala, a u londonskim književnim krugovima se pričalo samo o zagonetnim Belovima, interesovanje za njih je raslo sa svakim novim prodatim primerkom knjiga.

Sestre su znale da su postale pravi pisci, ali i dalje su neumorno pisale, dok se Brenvel borio sa halucinacijama izazvanim sve većim  dozama narkotika.

Šarlota i Ana koja je 1848. objavila drugi roman“Zakupnik iz Vajdfel hola“ odlučile su da otkriju svoj identitet, dok je Emili to odbila.

Njih dve putuju u London kod izdavačaSmita koji je bio nemalo iznenađen kad aje umesto braće Bel ugledao dve neugledne provincijalke loše obučene.

Krajem 1848. Brenvel umire,a na njegovoj sahrani Emili je dobila bronhitis sa kojim se i noću i danju borila puna tri meseca. Umrla je u tridesetoj godini i odnela sa sobom svoju tajnu.

Emili: snažna kao muškarac, jednostavna kao dete…

Emili je bila „snažna kao muškarac, jednostavna kao dete, u svemu jedinstvena“ zapisala je Šarlota. Povučena, spolja činilo se sušta blagost, preduzimljiva, privržena. Živela je u nekoj vrsti ćutanja koje je spolja samo književnost prekidala. Na dan svoje smrti, ustala je kao i obično, sišla među ukućane ni reč im ne rekavši da joj nije dobro i umrla je pre podne i ne vrćajući se u krevet. Za sobom je ostavila i nekoliko pesma,kao i roman o strasti koju nikad nije upoznala, roman o žestokoj ljubavi prožetu nepojmljivim zlom, kao i svest u kojoj ljubav nije vezana samo za svetlost, već i za žestinu i smrt, jer je smrt, po svoj prilici, istina ljubavi.

Nijedne patnje ne želim da se lišim…

U“Orkanskim visovima“ , kao i u grčkoj tragediji, predmet prestupa je tragično  kršenje zakona.  Priča o dva deteta koja sama lutaju po beskrajnoj pustari i koja se zaljubljuju jedno u drugo, javlja se na jednom planu.  Posle odrastanja nahoče Hitklif , a Katarina Eršo se, i pored obećanja datog Hitklifu, udaje za bogatog i mladog vlastelina Edgara Lintona. Da bi se osvetio KatariniHitklif se ženi njenom zaovom. Predmet knjigeje pobuna ukletog, koga sudbina proganja iz njegovog kraljevstva i koga ništa ne može zasutaviti u žarkoj želji da nađe izgubljeno kraljevstvo. Pre smrt, umirući Hitklif upoznaje neobično blaženstvo, ali je to blaženstvo zastrašujuće, ono je tragično. Katarina, koja voli Hitklifa, umire zato što je prekršila, i to u svom duhu, zakon vernosti; a Katarinina smrt predstavlja za Hitklifa“neprekidno mučenje“ , kojim on ispašta svoju nasilničku grubost.

U jednoj svojoj pesmi“Oluja srca“ Emili opisuje svet „Orkanskih visova“ koji je bliži neizrecivom mučenju:“Nijedne patnje ne želim da se lišim,/ni da trpim ijedno mučenje;/Što zebnja više muči, brže blagosilja./I izgubljena u paklenom ognju/ili ozarena nebeskim sjajem, /Ako nagoveštava Smrt, vizija je božanska.“

Ovo silovito i poetično delo Emili Bronte ime „uzvišenog mesta“ gde se otkriva istina. To je ime uklete kuće, kojoj Hitklif, pošto je u nju primljen, donosi nesreću, anjen svet je svet surove i neprijateljske suverenosti i svet ispaštanja. U čitavoj književnosti romana nema lika koji se doživljava stvarnije i jednostavnije od Hitklifa, iako on utelovljuje jednu temeljnu istinu, istinu deteta pobunjenog protiv sveta Dobra, protiv sveta odraslih, koje je, svojom pobunom bez ostatka, posvećeno Zlu.

Ana, treća sestra, uvek je bila po strani,  u senci starijih sestara. Pose Emiline smrti i ona se razbolela. Negovala ju je do zadnjeg časka Šarlota, ali je i pored brige i nege umrla u dvadeset devetoj godini života.

Ostala je samo Šarlota sa ocem. I nju su mučile mnoge boljke:glavobolja, zuboboolja, mučnine, bol u očima, depresija, noćne more. Nikako nije mogla da se pomiri sa preranim gubitkom setara:“Čak i kad bih mogla da živim a da ne spavam ne bih u tome uspela.Kad sam budna mislim na njih, kad zaspim sanjam ih.“

U drugom romanu „Širli“ Šarlota je pokušala da napravi Emilin portret . Objavla je i pesničku zaostavštinu svojih sestara i biografske beleške o Elis i Ektonu Belu. U London gde je povremeno odlazila dočekivali su je kao veliku Džej Ejr. Postala je slavna i u svom rodnom Horvortu, odlazila je u posete Tekeriju, a njen portret je slikao slavni Ričmond.

Objavila je i roman „Vilet“ i zaljubila se u svog mladog izdavača Džordža Smita. Odlazila je  s njim u pozorište, oblačila se u svilene moderne haljine, ogrtala se čipkanim šalom i stavljala bi ružičasti šešir. On joj je poklanjao knjige i slike ali nije bio zaljubljen u nju. U nju se zaljubljuje Smitov pomoćnik Džejms Tejlor. Njen muža koga ona voli ne voli je. Vlastitu tužnu ljubavnu priču. Doživljava kao veliki neuspeh. Ostaje joj samo pisanje. Pisanje kao vazduh, kao bog, kao ljubav, kao san sve to shvatila je u svojoj 35 godini.Vraća se iz Londona u Horvort.

U Horvortu se u nju zaljubio pastor prečasni Artur Bel Nikols. Bio je to mlad, krupan i ozbilja čovek koji u Šarlot nije vidoe slavnu književnicu već krhku mladu ženu. Ona ga je uporno odbijala ali je na kraju zadivljena njegovom upornošću pristala da se uda za njega.

Posle smrti sestara Emili, Ane i brata bilo je to prvo venčanje u porodici.

Odevena u belu haljinu 29.juna 1854.godine Šarlota Bronte se udala za Artura Nikosa. Venčanje je obavljeno u horvortskoj crkvi. Na svadbeno putovanje otišli su u Irsku. Šarlota je shvatila da je čovek za koga se udala voli i da je najzad srećna.

Ali ni njena sreća nije dugo trajala. Ostavši u drugom stanju nije uspela da iznese do kraja trudnoću. Pošto je i ona ko i sestre imala tuberkulozzu, umrla je u trideset devetoj godini, 31. marta 1855.godine. Samo jednu  nepunu godinu proživela je u porodičnoj sreći.

Zadnje reči upućene mužu koji ju je negovao usrdno i nežne bile su:“Bili smo tako srećni.“

Sestre Bronte, neprikosnoveno usamljene, melanholične, maštovite, gorde, pisanjem su prevladavale surove okove svog hovortskog sveta i bezmilosnog vremena u kome su dahom svojih reči grejale sleđene jagodice prstiju.

(Iz knjige „Arahnina nit“(eseji o pesnikinjama, slikarkama i heroinama“, Unireks, Podgorica- Unireks grup, Beograd, 2018.)

Pročitajte JOŠ:

Slikanje po sećanju: Kako je Šumanović u tišini Šida ovekovečio dame s Monparnasa