Ујка Семов косовски посао

Пише: Бошко Јакшић

Америчке амбиције не досежу дотле да и Србија уђе у сјеверноатлантску војну алијансу, али је јасно да би рјешењем косовског проблема у знатној мјери био блокиран канал руског утицаја. Американци од уморних Европљана преузимају штафетну палицу трке за рјешење конфликта између Београда и Приштине, док актери сукоба размјењују реторичке бараже пропраћене провокативним пријетњама.

Да ли је то дио припрема српске и косовске јавности за споразум, или најава краха мировне формуле која се, по свему судећи, припрема у Вашингтону? Прва могућност дјелује остварљиво. Друга носи незамисливе ризике.

Да ли је, дакле, могуће да се договор постигне ове године, како су Американци најавили 2017, када су се ангажовали на рјешавању политичких трзавица у Албанији и обећали да ће спор Атине и Скопља бити ријешен 2018, а онај између Београда и Приштине 2019?

Од три најаве, двије су реализоване, што у косовски мировни процес послије година развлачења уноси елементе досад непостојећег оптимизма. Потврђује се утисак да је Американцима дојадила јаловост бриселских бирократа и њихова све очитија неспособност да неутралишу неуралгичне тачке региона.

Политичким емотивцима ваљда је јасно да акција Вашингтона није мотивисана љубављу према Србији или Косову*, већ је дио ширих геостратешких разматрања у временима прије и послије проглашења независности Косова*.

Спиритус мовенс ангажман администрације Доналда Трампа је детекција растућег утицаја Русије по западном Балкану, подручју којим се његов претходник није бавио, препуштајући га Европљанима, а ови су својим нечињењем Кремљу омогућили да са мало улагања оствари непропорционално велики утицај.

Када је утврђено како ствари стоје, Црној Гори је убрзан улазак у НАТО, а реплика тог процеса сада је у току у Сјеверној Македонији. Америчке амбиције не досежу дотле да и Србија уђе у сјеверноатлантску војну алијансу, али је јасно да би рјешењем косовског проблема у знатној мјери био блокиран канал руског утицаја.

Колико су реалне шансе да се послије деценија посртања Србија ослободи косовских букагија, да себи широм отвори простор европских интеграција, да постане атрактивна за страна улагања? Веће него икад, иако тако не дјелује. Штавише, атмосфера је готово предратна. Хитна сједница српског Савјета за националну безбједност. „Чека се тренутак за напад на Србе на сјеверу Косова”, што је далеко од реалности, иако има и оних који сматрају да би тек оружани конфликт мањег интензитета могао да отвори врата политичком рјешењу.

Да се нешто ваља иза брда, сем запаљиве реторике, посредно потврђује максимализам на обије стране. Приштина у платформи тражи међусобно признање, Београд то, без парламентарне дебате и платформе, одлучно одбија и обнову дијалога условљава укидањем царина.

Вучић остаје привржен преговорима – због чега је у радикалским временима и створена његова нова политичка реинкарнација, али неповољне околности приморавају га да дјелује тврдо. „Сиктер са тим папиром, бандо из Приштине”, кличе Вучић поводом приштинске платформе, за коју каже да представља одлуку да се прекине дијалог. Све то уопште не значи да дијалога неће бити. Ријечи непримјерене дипломатији имају снажну маркетиншку функцију да предсједника прикажу као патриотског јуришника прије него што поједине владике Српске православне цркве наставе да га називају „велеиздајником”. Припрема се да амортизује очекивани удар критика острашћених у чијем је настанку учествовао.

Са сличним негативним расположењем суочени су и у Приштини. Под сијенком почетка рада Међународног суда чини се да су се најмрачнији облаци навукли и над приштинским политичким небом. Туку громови национализма: од одлуке о претварању Косовских снага безбиједности у регуларну армију, преко пркосног завођења царина на српску робу, до преговарачке платформе.

Премијер Рамуш Харадинај представља се као тврди бранитељ поретка и граница, шири патриотску илузију да је спреман да се због армије замјери НАТО-у, а због такса Американцима. Ко у то повјерује, политички је аналфабета.

У току су пропагандистички маневри, док Вашингтон актерима сукоба оставља простор да, ако хоће, разговарају и о корекцији граница – што је идеја која се досад најгласније одбацивала у Берлину. Њемци не би да их Американци избаце из игре, али нису у позицији да отворено буду против рјешења написаног по америчком сценарију – ако се с њим сложе у Београду и Приштини. Опасно би било да косовски проблем постане талац личног анимозитета Трампа и Ангеле Меркел или ривалитета Вашингтона и Москве.

Шатл дипломатија се интензивирала, потврђујући да је мировни процес далеко динамичнији него што се чини, што потврђују посјете америчког подсекретара за политичка питања и главних савјетника њемачке канцеларке .

Трамп је ставио потписе на писма Вучићу и Тачију, вјероватно не зна много више од тога да се Србија и Косово* налазе у Европи, али његов бизнис приступ политици наговјештава да жели да посао буде обављен. Ове године.

Темељ америчког рјешења је међусобно признање. Мислим да Вашингтон од Београда не би захтијевао формално признавање косовске независности, али свакако подизање рампи за чланство Косова* у УН, Унеску, Интерполу…

Вучић каже да му је десет пута теже него што је било Добрици Ћосићу и Зорану Ђинђићу. Можда притом мисли и на ону ситуацију када је Ђинђић у последњи час Њемцима ускратио уговор око Смедерева и предао га Американцима. Вучићу би била добродошла подршка либералне опозиције, истих оних који су и покренули преговарачки процес, али је не добија. Његови ривали морали би да схвате да ће рјешење проблема Косова* отворити пут дебатама о квалитету српске политике, да ће тек тада моћи да нађу савезнике на Западу, без којих овде промјене режима нема. Допадало се то неком или не.

Извор: Политика

Прочитајте још:

Чекајући суботу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: