Удбини четници

Док чекамо, да попијемо по једну „Чековачу“.

Да ли је четник Чеко требало (на дан такозваног државног удара) да сачека четничке статисте, још увијек није јасно, али је јасно да је Чеко био у изборном штабу Главног режисера такозваног државног удара.

Чеко је, прије неколико година, поништио чинове које је капом дијелио четницима. Зато су одонда, бешчиновићи, само статисти. Такве статисте режисер је „покупио“ (неке ђедове и бабе), свјештио исцијеђени полусвијет, исфрустрирани и полуупотребљиви – и убице и пајаце –  покупио по пијацама и дрвљаницима, да иду на некакав четнички пикник, доле у Црну Гору. Али, цела, и потпуна прича гласи: у том сценарију, и монтажи, богами, нашли су се и поштени људи, праве – истинске патриоте, који су једино вођени идеолошким и националним разлозима, пристали да иду на скуп у Подгорицу, и подрже браћу Србе који свуда страдају – а нарочито у задње вријеме у Црној Гори – и о свом круху и руху помогну им. Онда их је иста Удба (која и организовала путешествије), похапсила као терористе, банду која је кренула да руши државу и убије премијера, све на дан избора, и тако даље, и трла баба лан… Словом, намамио их главни режисер (заједно са Чеком и сличним Удбиним четницима), и кренуло се са првом ролом тзв. д(д)ржавног у(у)дара. Кад је пала прва клапа у виду хапшења, режисери су дрмнули по једну љуту „Чековачу“. Сироти статисти нијесу мириснули ни патоку „Чековаче“, а за њима је шкљоцнула брава, шкљоц, шкљоц…

Оптужени цепач дрва, надничар, дневничар, потукач, помоћник на цикулару –  несрећник, што се тиче Катнићевог државног удара, није ни лук јео ни мирисо (а некмоли „Чековачу“), миран и прибран, лепше прича од судинице Мугошице – прецизније, правилније, пре свега – граматније. Црногорци и Црногорке, често се запетљају кроз коровњак тзв. црногорског језика; запетљају се и црногорски колумнисти, а камоли другоразредне, провинцијске, режимске судинице. Цепач дрва, коме су комуњаре све побиле – коме је Озна све слистила – нашао се у чуду: који га ђаво наговори, откуда, сада, па и он, у брлогу и блату Удбином. Сироти цепач дрва, даворија за говорницом суднице: да га је ико позвао да цепа дрва, бач трице, не би толики пут потезао.

Ово суђење, у згражању јавности (у интернет ери), без премца је на екс југословенским просторима. Социјални психолози истраживаће друштвену патологију времена којег живимо, испитиваће, дакле, континуитет насиља, који овде траје, и траје, и не стаје. Ово суђење вијека почело је као спрдња, и као спрдња тече, али и све више увире у страшну збиљу. Комшиница (Хрватска), тражи да им се изручи убица Синђелић. Министарство правде ЦГ је, такође, умијешано у тзв. државни удар, јер од 1. јуна крије у фиоци Молбу комшинице Хрватице, да јој изруче убицу. Елем, да ли ће се у новом сценарију, Синђа одрећи сарадње са Катом. И Синђу чекају они злокобни звукови: шкљоц, шкљоц… Ако има правде и права, шкљоц, шкљоц, чека и Кату…

Стварно, четнички покрети, избушени су скроз-наскроз, ко швајцарски сир. Четничке организације су Удбине црвоточине: још од времена Озне, па до ових полицијских балканских система и потоњих мафијашких тоталитаризама. И данас Удбин накот пушта браде, и са шубарама, увијек се тиска у прве редове. Имају и ону резервну – вјештачку вилицу, са три зуба: намах, из капута потегну вилицу, и брзо натакну на губицу. Онда, притрчи Удбин фотограф, и неколико пута шкљоцне: шкљоц, шкљоц… Ујутру, на насловници Vijesti, осване крезуби Удбин четник, али, гласне се и колумниста.

Један од специјалних државних прокуратора (онај који фарба косу), пита оптуженог за државни удар, колико је платио порцију кобасица на железничкој станици у Подгорици. Добро сте и чули и прочитали питање: колико је платио порцију кобасица. Колико сте платили виршле, а?  Боже помози, које је то питање? Ради се о удару на државу, ради се о плану да се убије премијер државе (нема везе каква је и држава и премијер!), али ради се о најстрашнијем тероризму, а државни тужилац ни мање ни више, него пита терористу, колико си платио пар кобасица. Замислите, усред Париза ухвате терористу који је наумио да убије предсједника Француске, а на суђењу, државни тужилац Француске, пита терористу: колико сте платили сендвич на метро станици Монпарнас.

Устаје прокуратор који не фарба косу (ни Црногорци не фарбају ћеле, само их глансају помадом), и, ко ошамућен каже: неко је оклеветао Јозефа К. Али, не каже да је Јозефу К. било онемогућено да се брани. Јозеф К. је био унапред осуђен. Тако је то у тоталитарним системима. Али, Катнић је и испод тоталитарних система. Остављамо Катнићев смисао за апсурдичне ударе у књижевности.

Још једна сцена у којој су актери четници – статисти.

Паја је оставио неки папирић на столу.  Онда је, ноншалантно, наишао Максић, и покупио папирче. Ко је послао папирић Паји, који он, оставља Максићу. Па логично, папирче – поруку, послао је шеф тзв. државног удара. Ко је шеф државног удара, гласи питање?

Ко тачно одговори, добија бесплатан дводневни боравак у Мотелу на Врањини.

П. С.

Да ли ће једног дана почети и стварно снимање филма о тзв. (д)ржавном (у)дару у м(онтенегру). Са измишљеним личностима, и стварним статистима.

Како би то, тек, снимио неумрли Живко Николић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: