Убиство Ђинђића, поука, једним метком два зеца

Пише: Дане Чанковић 

У историји државе и народа постоје значајни догађаји којих се, у зависности од актуелних околности, ваља присјетити и изнова анализирати.

Данас 12. марта, петнаестогодишњица је трагичног догађаја, убиства Зорана Ђинђића, премијера Србије.

Заиста је професија политичара, а поготово оних високопозиционираних, изазовна, одговорна и комплексна.

Политичари, поготово који су вође народа, поред части и задовољства, имају и искушења која се не могу поредити приликом обављања било које друге професије.

Поред пажње на лични интерес, профитерства и стицања богатства по сваку цијену, постоји и власт као велико искушење, која човјека одведе у самољубље и охолост. А самољубље и охолост најлакше убију човјека.

Насупрот томе, постоји и осјећање родољубља и вјере, које вође народне учине спремним да себе принесу као свјесну жртву и ако треба положе живот за народ.

Не улазећи у одређивање оправданости или неоправданости убиства значајних политичара, узроци и разлози за такав чин, могу бити различити. Од политичких, идеолошких, личних (криминал, освета) до велеиздаје народа.

Премијер Ђинђић, без обзира на потенцијал који је имао, у историји ће бити упамћен по два догађаја. За вријеме његове владавине предсједник Србије Слободан Милошевић предат је политичком Хашком суду, на Видовдан, и по његовом убиству.

Да ли је премијер Ђинђић био свјестан околности, људи, динамике геополитичких промјена, тешко да је у потпуности.

Захваљујући огромној енергији, његова животна филозофија је била, што брже до рјешења и одмах сљедеће рјешење. Рјешење за рјешењем, без обзира колико су она добра. Можда је режисер његовог убиства размишљао другачије. „Једним метком два зеца“. Циљ је био казнити и њега и њих. Зато су атентатори брзо откривени.

Тешко је повјеровати да вођа народни жели свјесно починити велеиздају. Међутим, да ли је нешто велеиздаја, ако вођа народни мисли да је нешто добро за народ и државу, а већина народа да то није тако? Да ли је одлука народа увијек и најисправнија, и ако је у народу највиши суверенитет, да ли се он може и злоупотријебити?

Да ли нека власт, можда је боље, да ли вођа српског народа има право, може и смије да се одрекне Косова и призна га као независну државу?

Да ли има право и смије да прихвати најављену америчку понуду која је дубоко понижавајућа и лицемјерна за српски народ?

„Праведни“ посредник, Сједињене Америчке Државе, траже да Србија омогући улазак Косова у међународне организације, па и постане чланица УН-а, а за узврат би се обезбиједило стварање заједнице српских општина, омогућио улазак Србије у проблематичну ЕУ и још би САД Србији гарантовале ширу економску и дипломатску подршку у међународној политичкој арени. У таквој арени водила би се и борба против интереса Русије и Кине.

А како би било да Србија међународном суду поднесе против САД-а и НАТО-а одштетни захтјев у износу од 150 милијарди долара због нанесене штете током агресије НАТО-а 1999. године, коју су организовале САД, као тада, најдоминантнија сила у свијету?

Данас Србија и српски народ нису сами. САД и НАТО више не могу бескрупулозно да раде у свијету шта год хоће, Русија и Кина у таквом дјеловању, стоје им као препрека.

Као обичан човјек изражавам најдубљи пијетет према Зорану Ђинђићу.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: