U ukrajinskom integralnom nacionalizmu nema ničeg originalnog – Kopija italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma

 Autor: Maksim Slivko

Pre mnogo godina, sredinom 2000-ih, kada sam se prvi put zainteresovao za problem ukrajinskog nacionalizma, skrenuo sam pažnju na jednu zanimljivu osobenostu. Na sajtovima takvih organizacija kao što su UNSO, OUN, „Trizub Stepana Bandere“, glavna tema uopšte nije bila Ukrajina.

Čini se da nacionalisti treba da pišu uglavnom o svojoj zemlji i njenom narodu, hvale i veličaju njihovo dostojanstvo. Nikako. Većina materijala bila je posvećena Rusiji. Severni sused je na sve moguće načine ocrnjivan, uživalo se u unutrašnjim ruskim problemima i proricao skori i neizbežni raspad Ruske Federacije na nacionalne države.

Sanjali su o povratku „ukrajinskih nacionalnih teritorija“: Kubana, „Zelenog klina“ (Dalekoistočno Primorje), Brjanske oblasti, Kurska i Lipecka. Stalno se pokretala i naduvavala tema navodno večne narodnooslobodilačke borbe ukrajinskog naroda protiv opakih „Moskovljana”. Sajtovi su bukvalno odisali mržnjom. Bilo je lako pretpostaviti da su se čitaoci namerno pripremani za rat protiv „večnog neprijatelja“, odnosno sa Rusijom.

Posebno su objavljivani materijali na temu istorije. Autori članaka pokušali su da oblikuju idealne heroje od izdajnika i političkih gubitnika kao što su Vigovski, Mazepa, Petljura, Bandera, Šuhevič. Kako kažu, za čitaoce nemaju drugih heroja – osim izdajnika-prebega i nacističkih saradnika. Sumoran kult patnje i smrti je vučen kao crvena nit.

Ugnjetavanje i hronična tuga. Glodomor, grobovi Bandere, Staljinovi logori. Parole-zaveti, kojima se prizivaju mrtvaci iz grobova, „Bandera dođi – red uvedi!“ (Doći će Bandera – on će poredak uspostaviti) Kasnije se ta politička nekrofilija jasno manifestovala u kultu „Nebeske stotine” sa improvizovanim oltarima, fotografijama, ikonama, kandilima.

Otuda se pojavila čudna tradicija da se u centar Kijeva nose kovčezi sa leševima mrtvih atošnjika (boraca protiv terorizma, tj. protiv Rusa u Donbasu – prim. prev.). Ako je život pun patnje i neuspeha, ostaje samo obožavanje smrti.

U Ukrajini je Rusofobija je proglašena za glavnu nacionalnu vrlinu

Termin „unutrašnja okupacija“ bio je veoma zabavan. Po mišljenju savremenih ideologa ukrajinskog nacionalizma, svi problemi „nezavisne“ (Ukrajine –prim. prev.) proizilaze iz činjenice da vlast pripada „antinacionalnim snagama“. Ali, ako počnu da vladaju rasno ispravni i nacionalno svesni Ukrajinci, onda će se život odmah poboljšati. Na zavist neprijateljskih suseda. I reke mleka će teći između gorkih obala. Ovako pokušavaju da objasne neverovatni fenomen zašto Ukrajina, koja je stekla nezavisnost i „prestala da hrani Moskvu“, nije procvetala, već, naprotiv, stalno degradira. Krivica se prebacuje na neke spoljašnje sile zla.

Može se slobodno tvrditi da energetska osnova ukrajinskog nacionalizma nije ljubav prema svojoj zemlji, već mržnja prema susedima, pre svega prema Rusima. Rusofobija je proglašena za glavnu nacionalnu vrlinu. Ubij Rusa u sebi! Odreći se svega što vas povezuje sa Rusijom od jezika do kulture. Čak i u svoje lično ime. Nikolaj treba da postane Nikola, Ana – Hanoja, a Vorobjov – Gorobec.

Iako su modernim ukrajinskim nacionalistima glavni neprijatelj Rusija i Rusi, ostali susedi se takođe ne doživljavaju kao prijatelji i saveznici. Samo još nije stigao na njih red. Tragična istorija „Volinskog masakra“ to potvrđuje.

Međutim, ako bolje pogledate, shvatate da je mržnja samo vrh ledenog brega. Ispod toga se krije sramnije osećanje – zavist. Zavist zlog gubitnika koji za svoje probleme krivi druge, ali ne i sebe. Osveta. Ako osveta ne uspe, onda bar pljuni u leđa. Opogani mu se u papuče. Ovo je Ničeanska ogorčenost u svom najčistijem obliku. Ukrajinski nacionalizam je duboko upleten u kompleks inferiornosti.

Ljubav nacionalno zabrinutih Ukrajinaca prema svemu ruralnom, prema arhaičnom (vezenim košuljama, glinenim posudama, pletenicama i slamnatim šeširima) je vrlo indikativna. Živeći u Kijevu, video sam svojim očima kako su u centru grada, na raskrsnici Hreščatika i Institutske, aktivisti Majdana postavili povrtnjak. Sadili su peršun i paradajz. U drvenim šupama su odgajane kokoške, pa čak i svinja. Bio je april 2014. godine. Revolucionarima je grad Kijev bio tuđ i neshvatljiv. I pokušali su da ga transformišu u rodnu i poznatu farmu. U suštini, svo Ukrajinstvo to je pobuna depresivnog sela protiv grada. Slamnati trozubi protiv svemirskih raketa. A u osnovi je isti kompleks inferiornosti, zavist provincijskog primitivca (izvorna ruska reč je ragul) prema emancipovanim i kulturnim stanovnicima grada.

Na primer, ljudi na fotografiji snimljenoj tokom obojene revolucije (Evromajdana) 2014. se titulišu kao raguli

Nacija se proglašava glavnim objektom obožavanja, kvazi-božanstvom. Na njega se gleda kao na večno živi biološki organizam, koji se sastoji od „mrtvog, živog i nerođenog”. Za smisao postojanja proglašava se neprekidna borba sa drugim narodima za životni prostor. Ova ideja je referenca za kolektivno nesvesno, na ona daleka vremena kada su samo njihovi saplemenici smatrani ljudima u punom smislu. U suštini, nacija, prema shvatanju ukrajinskih nacionalista je prvobitno pleme. Naši. Oni su suprotstavljeni svima ostalima. Neguje se i primitivni moral: „Šta je dobro? Kada ja napadnem komšiju, oduzmem mu imovinu i silujem ženu. Šta je loše? To je kada komšija napadne mene, uzme mi imovinu i siluje moju ženu.“ Odnosno, stranci se ne doživljavaju kao ljudi – „uopšte“. Dakle, u odnosu na njih sve je dozvoljeno.

Ideja „borbe za životni prostor“ preuzeta je iz popularnog socijalnog darvinizma u 19. i ranom 20. veku. Zanimljivo je da ukrajinski nacionalisti imaju teritorijalne pretenzije ne samo prema „Moskovljanima“. Po njihovom mišljenju, „ukrajinske etničke teritorije“ postoje u Belorusiji, Poljskoj, Pridnjestrovlju, pa čak i u Rumuniji.

Planira se stvaranje „ukrajinske nezavisne saborne države“ na oslobođenim etničkim zemljama. U stvari, to je totalitarna država sa jasnom hijerarhijom. Na njenom čelu treba da stoji vođa (plemena), zatim „inicijativna manjina“ – elita (starešine plemena), organizovana po principu viteškog reda. Ispod je narod, ili, kako je napisao tvorac doktrine ukrajinskog integralnog nacionalizma Dmitro Doncov, „masa, rulja“ (pleme). Oni koji pripadaju vladajućoj kasti „ne poznaju ni milosrđe, ni ljudskost u odnosu na pojedinca“. Ne očekuje se demokratija. Organizovana, proaktivna manjina „rasna kasta aristokratskih Nordijaca” (prema Doncovljevoj definiciji) će nametnuti svoju nepopustljivu volju rulji. S tim u vezi, karakterističan je odnos „svesnih“ ukrajinskih nacionalista prema sopstvenom narodu. Široke mase smatraju se mračnim, nesvesnim, oštećenim „postkolonijalnim sindromom“. Naravno, takva formulacija pitanja podiže samopoštovanje nacionalista. Počinju da osećaju svoju superiornost, elitizam. Ideolozi ukrajinskog nacionalizma igraju na ljudsku gordost.

Mržnja smanjuje sposobnost kritičkog mišljenja

Zanimljivo je da se većina nacionalista sebe pozicionira kao branioce tradicionalnih vrednosti. Uopšte n vole pripadnike LGBT zajednica niti migrante. Uu isto vreme, međutim, ogromna većina podržava evropsku integraciju Ukrajine. Ne zbunjuju ih zapadnjačka tolerancija i multikulturalizam. Neka budu gej parade i 50 nijansi roda, samo dalje od Moskve. Paradoksalno. Međutim, mržnja zasnovana na dubokim kompleksima smanjuje sposobnost kritičkog mišljenja.

Od svog nastanka, ukrajinski samostalci su zavisili od spoljnih sponzora. Prvo je to bila Austrougarska, pa nacistička Nemačka. Zatim – zemlje NATO-a, pre svega SAD. U poslednje vreme, Velika Britanija se aktivno uključuje u igru. Možemo reći da su Ukronaci (ukrajinski nacionalisti – prim. prev.) uvek nudili svoje usluge. Menjali su samo pokrovitelje. Iza razmetljivog patriotizma krije se lakejska suština, želja da se služi bogatom i moćnom gospodaru. Kao šakal Tabaki iz Kiplingovog Movglija. Simon Petljura je jednom progovorio: „Među moćnim međunarodnim akterima moramo pronaći one koji će biti zainteresovani za ukrajinsku nezavisnost“. Možemo reći klasična frojdovska greška.

Pristalice ukrajinske nacionalne ideje nagađaju o svojoj beskorisnosti, nesposobnosti da stvaraju. Otuda i kult smrti i patnje. Stoga traže pokrovitelje, koji su spoljašnji izvor snage i energije.

U ukrajinskom integralnom nacionalizmu nema ničeg originalnog. To je kopija italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma. Primitivčeva parodija na veliki i strašni Treći rajh. Međutim, ova ideologija ima određenu privlačnu snagu. Jednostavna je, razumljiva, apeluje na niska, mračna osećanja – zavist, ljutnju, želju za osvetom. Ovo omogućava adeptima da prevaziđu svoje komplekse, da steknu osećaj snage i značaja. Prestanite da budete „drhtava stvorenja“, bez posebnih napora. Svet je jasno podeljen na svetlost i tamu, na prijatelje i neprijatelje. Sa svojima se sve može, tuđi milost ne zaslužuju. Na složena pitanja se odgovara jednostavnim odgovorima. Za sve nevolje krivi su spoljni neprijatelji. Život dobija svrhu i smisao. U suštini, ukrajinski integralni nacionalizam je surogat za arhaičnu religiju sa sopstvenim dogmama, „idolom-nacijom“, gomilom strašnih duhova i velikih heroja.

Veliki švajcarski psiholog Karl Gustav Jung primetio je da su samo one političke ideje koje odjekuju u našem kolektivnom nesvesnom u stanju da zahvate mase. Ideje zasnovane na arhetipovima – prototipovima, koncentrisanom iskustvu prethodnih generacija. Ima li takvih prototipova u ukrajinskom nacionalizmu? Naravno da ima. To je, takoreći, povratak u primitivnu prošlost u novoj tehnološkoj fazi. Sa stanovišta psihologije, to je odbrambena reakcija na nepovoljne spoljašnje uslove. Regresija. Vraćajući se primitivnijem modelu ponašanja. Ljudi, kada se suoče sa poteškoćama, često počinju da se ponašaju kao deca. Društvo klizi ka plemenskim odnosima. Gradi se piramidalna struktura: vođa – lovci – obični članovi zajednice – parije-izopštenici. Fridrih Niče je prikladno primetio „Civilizacija je samo tanka kora nad plamenim ponorom zveri.“ Ukrajinski nacionalizam, kao i svaki nacional-šovinizam, je put dole i nazad. Mnogo je lakše hodati njime, nego ići napred i gore. Ali to vodi ka uništenju i smrti. U plameni ponor zveri.

S ruskog preveo Zoran Milošević

Izvor: https://naukaikultura.com/