У сусрет Олуји

Аутор: Борис Мусић

Молим вас, застанимо са својим уобичајеним причама, застанимо на пар минута и са неким слављем у сред којег се можда налазимо.
Застанимо са обавезама и пословима које обављамо и које уобичајено завршавамо.
Застанимо са испијањем кафа и са ручковима.
Застанимо ако смо у могућности.
Застанимо, јер олуја тутњи, одјекује, одавно је ту, а чини се да смо на њу заборавили!

Поклонимо пажњу, поклонимо минут, не тражи се повратницима менталног разгибавања више, дајмо тек тих пар минута нашег бића, нашег осјећаја.
Осјећаја, не само оног патриотског, не само ни оног националног. Дајмо прије свега од оног осјећаја људског, човјечног, достојно лика Божијег у нама.
Удахнимо дубоко, замислимо се.
Освјежимо памћење између планова везаних за плажу и купање или одлазак на дуго очекивани одмор.
Није памћење узалуд дато.

Памћење је оруђе и свако бира како ће га употријебити, или пак неће.
Постоји амнезија – непамћење, постоји и злопамћење, али, говорим о памћењу, о спомену, о сјећању.
На кога? На шта?
На невину крв која дозива са земље, ма колико времена да прође.
Школе издају свједочанства о нашем школовању, невина крв свједочи за себе саму, али, ко ће свједочити за нашу људскост и човјечност?

Неправда рађа неправду. Злочин порађа злочин. Жеђ даје жеђ, тако и глад, а природна је потреба да се утоле. Ми смо кроз историју након не шамара, већ након кама, ножева, логора и јама ипак даровали љубави, хљеба и крви.
Али дарујмо себи и памети и мудрости.

Деценије пролазе, а ми стојимо ужаснути гладни и жедни правде над безданом још увијек неосуђеног окрутног протјеривања српског народа, српског живља са својих вјековних огњишта.
Кад пишем ми, не говорим о одређеним појмовима, нацијама, одредницама. Говорим о нама људима. Ово је ствар човјека. Ово је ствар елементарне припадности, али припадности људскости. Над овим не могу стојати Срби, над овим стоји човјечанство, ако кани бити човјечанством.

Али, као људи, стојмо такође ужаснути и пред немоћи једног народа да се издигне изнад монструозних и недосањаних снова покрета који живот не једног човјека, већ цијелог народа сматрају за крпу.

Стојмо ужаснути над олујом демонске неосјетљивости.
Над олујом безбожне против-божне тираније. Над олујом убијања лика Божијег у себи џелатством, док су жртве потврдиле захваљујући џелатима Божији лик у себи!

Стојмо над кукавичком олујом протјеривања српског народа, који је био и јесте и даље подсјетник на идентитет тих простора, на културу и на територије прије фамозних даровања и прекрајања историје од стране „јуначкога сина свих наших народности.“

Дан Олује је и дан понора, дан амбиса једног народа и једне државе, дан прославе етничког чишћења, дан прославе неправде и безакоња.
Дан прославе рађања мржње.

А нама?
Што је тај дан за нас?
Чему нас та тмурна страна медаље учи?

Нама ето примјера.
Примјера како не треба бити.
Каквима нипошто не требамо бити.
Када кажем тако нешто, мислим првенствено да нам ето примјера, свима онима који желимо бити и тежимо бити људима у којој год земљи били, којој год нацији припадали, са које год стране границе стајали.
Увијек можемо заједнички осудити недјело, непочинство.
Увијек можемо пружити руке једни ка другима.
Увијек можемо бити људима који не граде свијет на подјелама и на разграђивачкој мржњи.
Увијек и свагда смо позвани градити свијет на људскости и љубави, на пожртвованости и јединству.
На једиству међусобном и јединству са Богом. Али и са покајањем, и тражењем опроста и преумљењем, да се никада више не понови!

Идеализам и идиотизам можда почињу заједничким словима, али моменат распећа Христовог на Голготи нам свједочи да и једно и друго постоје и не искључују се. Идеализам вјере у покајање је разбојник са десне стране, реалан и истинит, он је онај који је гријешио добар дио свог постојања што га је и довело до тада проказане направе за казну, мучење и смрт – на крст, а који то и потврђује ријечима: ,,Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк. 23, 39-43), којем Христос потом каже да ће још истог дана бити са Њим у Царству Божијем.

Док је идиотизам упорности у непокајању онај разбојник са лијеве стране, адско насљеђе човјека будући да ,,Све што блатној земљи принадлежи, то о небу поњатија нема“. – како казује Петар II Петровић – Његош.
Дакле, и једно и друго је реално и једно и друго бирамо.
Вјерујем у добро, вјерујем у човјека који ће га на крају изабрати, али покајањем, вјерујем у то. Вјерујем зато што је Христос показао да вјерује у нас и да нас воли страдалном љубављу која је за овај свијет саблазан и лудост.
Дао нам је највећи залог, а на нама је да на њега одговоримо. Било би мање страшно да га нема, али пошто га има, тешко ономе ко на њега не одговори, ,,боље би му било да му се објеси камен воденични о врат и да се баци у море“ (Мк.9,42-10,1) јер: ,,Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали, а сад изговора за гријех свој немају“. Јован зач. 52.

Док данас буду звонила звона и када се зачују сирене, док се буде зачуо хук достојанства и обавезе према истини и правди и љубави, у том часу принесимо и ми искру помисли наше и стопимо је са орошеним нам срцем.
И не заборавимо притом једно :
– Божија правда је спора али достижна.
И не заборавимо:
– да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих.
Такође, не заборавимо и да је Господ Бог праведан у свим ријечима својим, у свим дјелима својим, те да Господ ничију наду у Њега није никада постидио!
Великог ли уздарја, велике ли истине!

Зато будимо они који су са надом, вјером и љубављу, сјећајмо се жртви животом добра, љубави и човјечности.

Будимо људи, не будимо хорда.

,,Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице:
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје а не за убице“.

(Аутор је службеник и чтец Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, студент теологије на ПБФ-у ,,Свети Василије Острошки“ у Фочи)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: