У Србији нико не сме да буде гладан; јереј Владимир Марковић у „Српском св(иј)ету“
Јереј Владимир Марковић у емисији "Српски свијет"
„Ово време које ми живимо до Христа па до данас, није време Божје правде. Кад би Божја првда постојала овде на земљи, онда тешко да би ико уопште жив остао. Него, ово је време Божје милости, време када Он попушта и када нам стално пружа руку. Та пружена рука у виду неког страдања изгледа сурово, али и у тој суровости је љубав. Ма шта нам рекли, о томе ко смо и шта смо ми, шта то нама струји кроз вене, шта је то ДНК српског човека, ми знамо да ми никад нисмо кукали и јадиковали сами над собом, већ смо народ који носи свој крст. Наши основачи од Светог Саве, па касније и Светог Лазара су оснивачи народа који се утврдио на заветима које су дали Богу о томе да ће увек бирати оно што је непролазно и вечно и да ће увек да се жртвује за веру и то је оно што тече кроз наше вене“, рекао је јереј Владимир Марковић, старешина храма Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру, гостујући у „Српском св(иј)ету“ поводом натупајућих васкршњих празника.
О онима који гледају на све то као бесмисао, каже:
„ То су људи који могу да се одушевљавају са грчком митологијом и историјом дивећи се термопилским кланцима и Леониди, а са друге стране да потпуно занемаре исту ствар код нас која се десила на Косову 1389. године. Неки ће да кажу да је то митологија, метафизика, то су неке бајке, а то су обично модерни образовани људи широких схватања који најчешће када им дође нека блискоисточна секта и када крене да прича о метафизици, о медитацији и техникама дисања, они ће о тој секти да пронађу дубину, да нађу мудрост и да је поштују. А са друге стране нису имали прилику да се упознају са православним исихазмом, покретом који је заправо душа наше цркве. Ако ћемо искрено, око 95 одсто наших верника уопште га и не познаје“.
„Ми смо постављени да будемо господари природе, али врло често занемарујемо природу и искоришћавамо је онако како то не бисмо смели: да наши унуци немају прилику да шетају на чистом ваздуху“, одговорио је свештеник Владимир Марковић на питање о вирусу корона, додајући да има озбиљних проблема који муче човјечанство.
Он је говорио о празнику Васкрса и ономе што му претходи, о духовном руковођењу свештеника, о исповјести и о данашњем односу људи према хришћанству, говорећи о страдању:
„Постоји и прича о Праведном Јову где су Јевреји допали вавилонског ропства. Јов је био праведник који је уживао у изобиљу свега и који затим бива искушан од демона, уз допуштење Божје. Он то све прихвата да је од Бога, не проклињући, већ стално хвалећи Бога. Та прича се завршава сусретом Јова и Бога, где Бог поставља питања Јову, на која он нема одговор, чиме га Бог подсећа да је битнији од одговора однос и сусрет. И да је битно да он гледа Бога, да је у Његовој близини, да се сретну. Тако ми у цркви данас имамо прилику да се молимо за људе. Та наша молитва је сусрет између Бога и нас, али и сусрет нас са тим људима које заступамо том молитвом“.
Гост Националне ИН4С телевизије је говорио једноставним језиком о исповјести, о самом гријеху и покајању, о причешћу и службама у цркви, говорећи и о улози мушкараца и жена и у цркви и уопштено у друштву.
